Pojavio se još jedan dokaz da se granice između tehnologije i stvarnog života sve više brišu. Kina je razvila sisteme koji omogućavaju ljudima da „sačuvaju” svoje preminule bližnje. Ne radi se, međutim, o čuvanju uspomena kroz fotografije ili snimke, već kroz interaktivne digitalne autentične ličnosti pokojnika, zasnovane na veštačkoj inteligenciji.

Ono što je nekada bilo naučna fantastika postaje realnost, jer tehnologija može da rekonstruiše izgled, glas, čak i ličnost pokojnika, omogućavajući porodici da vidi i čuje preminulu osobu na ekranu, što izaziva snažne emocije i osećaj utehe.

China is already making this a reality.

You can now preserve a late family member or pet like an AI Skill so they can stay by your side always.

Cringe or cool?

Na osnovu velike količine podataka, glasovnih poruka, video zapisa, tekstualne komunikacije i obrazaca ponašanja, algoritmi mogu da rekonstruišu način na koji je neka osoba govorila, razmišljala i reagovala. Rezultat je digitalni entitet koji može da komunicira sa živima, odgovara na poruke i vodi razgovore nalik onima koje su ljudi nekada vodili sa preminulima.

U Kini se ovakve „VI replike” već testiraju u različitim oblicima: od digitalnih avatara do naprednih četbot sistema koji se integrišu u pametne uređaje, prenosi CGTN.

Tehnologija uključuje kloniranje glasa, obradu prirodnog jezika i vizuelne rekonstrukcije putem deepfake tehnika i 3D modelovanja. Tako nastaje virtuelni lik koji može da govori, reaguje i komunicira u realnom vremenu. Ipak, ova sofisticirana imitacija zasnovana je na verovatnoći, jer VI predviđa šta bi ta osoba rekla u datoj situaciji na osnovu prethodnih podataka.

Etičke i psihološke dileme

Tokom festivala Ćingming, ljudi su koristili veštačku inteligenciju da bi „oživeli” preminule, ponekad za vrlo male iznose, kreirajući digitalne avatare koji mogu da govore i pomeraju se. Opisan je slučaj oca koji je, koristeći samo nekoliko snimaka, napravio video u kojem njegova preminula ćerka peva, jer je želeo da ponovo čuje njen glas. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da ovakav pristup otvara ozbiljna etička i psihološka pitanja. Tugovanje zahteva prihvatanje gubitka, dok bi stalna „digitalna prisutnost” mogla da stvori iluziju da osoba nikada nije zaista otišla.

Neki psiholozi smatraju da ovakva praksa može da oteža proces tugovanja, jer održava iluziju da preminula osoba nije zaista otišla, piše Gardijan.

Pored psiholoških dilema, pojavljuju se i etička pitanja. Digitalne replike su u nekim slučajevima pravljene bez pristanka porodice, što izaziva dodatnu bol i kontroverze. Stručnjaci upozoravaju da bi ova industrija morala hitno da se reguliše, jer postoji rizik od zloupotrebe podataka, komercijalizacije tuge i narušavanja dostojanstva preminulih.