Појавио се још један доказ да се границе између технологије и стварног живота све више бришу. Кина је развила системе који омогућавају људима да „сачувају” своје преминуле ближње. Не ради се, међутим, о чувању успомена кроз фотографије или снимке, већ кроз интерактивне дигиталне аутентичне личности покојника, засноване на вештачкој интелигенцији.

Оно што је некада било научна фантастика постаје реалност, јер технологија може да реконструише изглед, глас, чак и личност покојника, омогућавајући породици да види и чује преминулу особу на екрану, што изазива снажне емоције и осећај утехе.

China is already making this a reality.

You can now preserve a late family member or pet like an AI Skill so they can stay by your side always.

Cringe or cool?

На основу велике количине података, гласовних порука, видео записа, текстуалне комуникације и образаца понашања, алгоритми могу да реконструишу начин на који је нека особа говорила, размишљала и реаговала. Резултат је дигитални ентитет који може да комуницира са живима, одговара на поруке и води разговоре налик онима које су људи некада водили са преминулима.

У Кини се овакве „ВИ реплике” већ тестирају у различитим облицима: од дигиталних аватара до напредних четбот система који се интегришу у паметне уређаје, преноси CGTN.

Технологија укључује клонирање гласа, обраду природног језика и визуелне реконструкције путем deepfake техника и 3Д моделовања. Тако настаје виртуелни лик који може да говори, реагује и комуницира у реалном времену. Ипак, ова софистицирана имитација заснована је на вероватноћи, јер ВИ предвиђа шта би та особа рекла у датој ситуацији на основу претходних података.

Етичке и психолошке дилеме

Током фестивала Ћингминг, људи су користили вештачку интелигенцију да би „оживели” преминуле, понекад за врло мале износе, креирајући дигиталне аватаре који могу да говоре и померају се. Описан је случај оца који је, користећи само неколико снимака, направио видео у којем његова преминула ћерка пева, јер је желео да поново чује њен глас. Стручњаци, међутим, упозоравају да овакав приступ отвара озбиљна етичка и психолошка питања. Туговање захтева прихватање губитка, док би стална „дигитална присутност” могла да створи илузију да особа никада није заиста отишла.

Неки психолози сматрају да оваква пракса може да отежа процес туговања, јер одржава илузију да преминула особа није заиста отишла, пише Гардијан.

Поред психолошких дилема, појављују се и етичка питања. Дигиталне реплике су у неким случајевима прављене без пристанка породице, што изазива додатну бол и контроверзе. Стручњаци упозоравају да би ова индустрија морала хитно да се регулише, јер постоји ризик од злоупотребе података, комерцијализације туге и нарушавања достојанства преминулих.