​Predstava koja ruši internet

Uvek isto, zlo je uvek isto – tako je malom Đorđu dedina supruga Laura objasnila natpis „Semper idem” u evangeličkoj crkvi u koju je odlazila. Ta jednostavna crkva, nedavno obnovljena, i dalje stoji u centru Sombora, svega nekoliko metara od Narodnog pozorišta, u kojem se iz meseca u mesec igra životna priča dečaka Đorđa i njegove porodice. 

I mada je centralna tema romana „Semper idem” ljudsko zlo u obliku fašizma čije žrtve su i narator i njegova čitava porodica, to je istovremeno i nežna priča o prijateljstvu, odrastanju, o razgranatoj porodici jedinstvenih ličnosti koje ostavljaju neizbrisiv trag na sazrevanje tada mladog Đorđa Lebovića. Ova emotivna priča suvereno se kreće poznatim toponimima Sombora, ali i Novog Sada, Budimpešte, Subotice, Zagreba u godinama između dva svetska rata. međutim, daleko prevazilazi lokalne okvire. 

Moglo bi se naslutiti da su to samo neki od razloga zbog čega za predstavu „Semper idem” u režiji Gorčina Stojanovića postoji ogromno interesovanje publike, da čak i onlajn kupci tako zaguše digitalni saobraćaj da sruše internet vezu teatra. Pozorište zbog toga, moleći publiku za strpljenje, i po mesec i po ranije najavljuje predstavu u kojoj igraju Marko Marković, Ivana V. Jovanović, Saša Torlaković, Biljana Keskenović, Srđan Aleksić, Danica Grubački, Ninoslav Đorđević, Nikola Knežević, Nemanja Bakić, Aleksandar Ristoski, Bogomir Đorđević, Maja Čampar/Ksenija Mitrović, Milijana Makević Mirkov, Dragana Šuša/Ana Rudakljević, Pero Stojančević, Ivan Petrušinski, Dušan Tomić, Olgica Nestorović i David Tasić Daf. 

Bojana Kovačević, direktorka Narodnog pozorišta Sombor, u razgovoru za „Politiku” kaže da ni oni sami nemaju odgovor na ovako veliku popularnost predstave, još jedne po kojoj se ovaj teatar prepoznaje. 

– Predstavu „Semper idem” igramo više od šest godina i ona je uvek igrana pred punom salom. Ono što se dešava poslednjih meseci – redovi ispred biletarnice koji se formiraju i po tri sata pre početka najavljene prodaje i opšte interesovanje publike koje nije baš uobičajeno za pozorišne predstave uopšte – veoma nas raduje, ali stvara i jedan pritisak sa kojim se do sada nismo susreli. I mi sami se pitamo šta je tačno dovelo do toga i nemamo konkretan odgovor. Suvišno je da pričam da je reč o dobroj predstavi, o fenomenalnom glumačkom ansamblu, o jednom iskustvu u jednom malom, ali veoma lepom gradu. Možda je ovo najbolji primer da je najjača reklama ona „od usta do usta”. Nama svaki gledalac dovede desetine novih, vrati se i na druge naše predstave, tako da publiku predstave „Semper idem” već odavno ne čine samo Somborci, već ljudi iz čitavog regiona. Dolaze grupe iz Srbije, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Bosne, Mađarske. 

Uz sve epitete predstave, uvek se dodaje i da traje šest časova, što je neuobičajeno u našem pozorištu. Da li ste imali dilema u vezi s tim, pogotovo što je to i prva premijera nakon što ste preuzeli direktorsko mesto? 

Često se toga sećam i u šali kažem da sam zahvalna svom tadašnjem neiskustvu i ludosti koji me nisu sprečili da tako nešto dozvolim. Od samog početka je sa rediteljem Gorčinom Stojanovićem bio dogovor da se ne opterećujemo trajanjem predstave jer je jasno da se takav roman ne može svesti na konvencionalno trajanje od sat i po ili dva. Kako je proces proba odmicao, postalo je jasno da imamo oko pet sati „neto” materijala. Pauze su se same nametnule, jer je i roman pisan u tri dela. Razmatrali smo razne opcije: da predstavu igramo kao televizijsku seriju u tri dela četvrtkom, petkom i subotom; onda da je igramo samo nedeljom – jedan deo u prepodnevnim satima, drugi u večernjim... Kako se stvar privodila kraju, odlučili smo da probamo publici da ponudimo predstavu u dahu, sa tri pauze, koja traje od 18 sati do ponoći. Iz tog razloga je igramo isključivo petkom ili subotom. Glumci su bili vrlo skeptični, niko nije baš bio siguran da će to tako proći, ali odlučili smo da rizikujemo. Koliko se sećam emocija sa premijernog aplauza, već tada nam je bilo jasno da nismo pogrešili. To jeste moja prva premijera na ovom radnom mestu i to će me doživotno činiti srećnom i ponosnom. 

U kojoj meri pitanje potencijalne gledanosti može da utiče na odluku o postavljanju nekog dela? 

U našem pozorištu nije česta tema razgovora da li će nešto biti gledano. Nama su teme takve da se bavimo time da li je nešto umetnički opravdano, da li to ima smisla raditi u ovom društvenom trenutku, šta je rediteljska zamisao ili kakvu poetiku trenutno želimo, šta je dobar komad i dramski tekst, šta je ideja koja može da iznedri umetnički relevantan proces za ansambl, a da verujemo da može da rezultira dobrom predstavom. Pokazalo se da takav pristup nije pogrešan i da on uglavnom donese i gledanost jer verujem da ono što publika u pozorištu najpre očekuje – jeste iskrenost sa scene. A posvećen i promišljen rad svih onih na i oko pozornice to često donosi. 

Ove godine radite sa smanjenim budžetom. Kako to utiče na kreiranje repertoara? 

Mi smo jedina ustanova kulture u gradu kojoj je budžet u ovoj godini manji nego u prethodnoj. Neformalno nam je obrazloženo da su razlog za to visoki sopstveni prihodi koje imamo. Ako su naše sale pune i karte rasprodate, ako nam predstave bivaju selektovane za brojne festivale po regionu gde osvajaju i novčane nagrade, po meni bi bilo logično da nas osnivač dodatno stimuliše, a ne da nam sredstva koja nam opredeljuje smanjuje. Da ne pominjem kakav turistički „bum” pravi „Semper idem” u gradu već godinama, pa je nemoguće naći smeštaj ili sto u somborskim restoranima vikendima kada igramo predstavu. 

Smanjenje budžeta neminovno utiče na rad. U prošloj godini smo imali samo jednu premijeru večernje predstave. Ali moram da kažem da nam pune sale i pozivi na festivale daju potvrdu da radimo dobre stvari i ulivaju snagu da i u teškoj finansijskoj situaciji stvaramo magiju na našoj sceni. 

Publici ste najavili da „rezerviše” dane od 10. do 13. juna, kada će trajati čuveni somborski „Pozorišni maraton”. Šta donosi selekcija „Maratona”, kakva je slika pozorišne produkcije? 

Što se tiče uvida u pozorišnu produkciju, mogu samo da kažem podatak da je prosek premijera u beogradskim pozorištima u prošloj sezoni bio 1,7 po pozorištu. U NP Sombor jedna večernja premijera u 2025. godini. Nepošteno bi bilo pričati o kvalitetu predstava i sveukupne produkcije u situaciji u kojoj se pozorišta bukvalno bore za vazduh i život. 

Kada je reč o našem „Maratonu”, mi ćemo se ipak potruditi da prikažemo neke lepše slike i pozorišta i društva. To nije selektorski festival, nego je uvek bio događaj revijalnog karaktera koji okuplja prijateljska pozorišta na kraju sezone. U tom smislu, dosta je tu predstava naših prijateljskih pozorišta sa kojima decenijama sarađujemo, koji nam izlaze u susret da dođu na bazi razmene predstava. Publika će imati prilike da vidi zanimljiva ostvarenja iz Beograda, Novog Sada, Šapca, Kruševca, Zagreba, Cetinja... U narednim danima ćemo izaći sa programom i satnicom. 

Još uvek nema raspisanih konkursa Ministarstva kulture, rezultate pokrajinskih konkursa još čekamo, tako da je i to jedna otežavajuća okolnost u pravljenju samog programa. Zasad, jedina sredstva na koja sigurno možemo da računamo jesu sredstva Grada Sombora koja su nam opredeljena, kao i naši sopstveni izvori.