​Представа која руши интернет

Увек исто, зло је увек исто – тако је малом Ђорђу дедина супруга Лаура објаснила натпис „Semper idem” у евангеличкој цркви у коју је одлазила. Та једноставна црква, недавно обновљена, и даље стоји у центру Сомбора, свега неколико метара од Народног позоришта, у којем се из месеца у месец игра животна прича дечака Ђорђа и његове породице. 

И мада је централна тема романа „Semper idem” људско зло у облику фашизма чије жртве су и наратор и његова читава породица, то је истовремено и нежна прича о пријатељству, одрастању, о разгранатој породици јединствених личности које остављају неизбрисив траг на сазревање тада младог Ђорђа Лебовића. Ова емотивна прича суверено се креће познатим топонимима Сомбора, али и Новог Сада, Будимпеште, Суботице, Загреба у годинама између два светска рата. међутим, далеко превазилази локалне оквире. 

Могло би се наслутити да су то само неки од разлога због чега за представу „Semper idem” у режији Горчина Стојановића постоји огромно интересовање публике, да чак и онлајн купци тако загуше дигитални саобраћај да сруше интернет везу театра. Позориште због тога, молећи публику за стрпљење, и по месец и по раније најављује представу у којој играју Марко Марковић, Ивана В. Јовановић, Саша Торлаковић, Биљана Кескеновић, Срђан Алексић, Даница Грубачки, Нинослав Ђорђевић, Никола Кнежевић, Немања Бакић, Александар Ристоски, Богомир Ђорђевић, Маја Чампар/Ксенија Митровић, Милијана Макевић Мирков, Драгана Шуша/Ана Рудакљевић, Перо Стојанчевић, Иван Петрушински, Душан Томић, Олгица Несторовић и Давид Тасић Даф. 

Бојана Ковачевић, директорка Народног позоришта Сомбор, у разговору за „Политику” каже да ни они сами немају одговор на овако велику популарност представе, још једне по којој се овај театар препознаје. 

– Представу „Semper idem” играмо више од шест година и она је увек играна пред пуном салом. Оно што се дешава последњих месеци – редови испред билетарнице који се формирају и по три сата пре почетка најављене продаје и опште интересовање публике које није баш уобичајено за позоришне представе уопште – веома нас радује, али ствара и један притисак са којим се до сада нисмо сусрели. И ми сами се питамо шта је тачно довело до тога и немамо конкретан одговор. Сувишно је да причам да је реч о доброј представи, о феноменалном глумачком ансамблу, о једном искуству у једном малом, али веома лепом граду. Можда је ово најбољи пример да је најјача реклама она „од уста до уста”. Нама сваки гледалац доведе десетине нових, врати се и на друге наше представе, тако да публику представе „Semper idem” већ одавно не чине само Сомборци, већ људи из читавог региона. Долазе групе из Србије, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Босне, Мађарске. 

Уз све епитете представе, увек се додаје и да траје шест часова, што је неуобичајено у нашем позоришту. Да ли сте имали дилема у вези с тим, поготово што је то и прва премијера након што сте преузели директорско место? 

Често се тога сећам и у шали кажем да сам захвална свом тадашњем неискуству и лудости који ме нису спречили да тако нешто дозволим. Од самог почетка је са редитељем Горчином Стојановићем био договор да се не оптерећујемо трајањем представе јер је јасно да се такав роман не може свести на конвенционално трајање од сат и по или два. Како је процес проба одмицао, постало је јасно да имамо око пет сати „нето” материјала. Паузе су се саме наметнуле, јер је и роман писан у три дела. Разматрали смо разне опције: да представу играмо као телевизијску серију у три дела четвртком, петком и суботом; онда да је играмо само недељом – један део у преподневним сатима, други у вечерњим... Како се ствар приводила крају, одлучили смо да пробамо публици да понудимо представу у даху, са три паузе, која траје од 18 сати до поноћи. Из тог разлога је играмо искључиво петком или суботом. Глумци су били врло скептични, нико није баш био сигуран да ће то тако проћи, али одлучили смо да ризикујемо. Колико се сећам емоција са премијерног аплауза, већ тада нам је било јасно да нисмо погрешили. То јесте моја прва премијера на овом радном месту и то ће ме доживотно чинити срећном и поносном. 

У којој мери питање потенцијалне гледаности може да утиче на одлуку о постављању неког дела? 

У нашем позоришту није честа тема разговора да ли ће нешто бити гледано. Нама су теме такве да се бавимо тиме да ли је нешто уметнички оправдано, да ли то има смисла радити у овом друштвеном тренутку, шта је редитељска замисао или какву поетику тренутно желимо, шта је добар комад и драмски текст, шта је идеја која може да изнедри уметнички релевантан процес за ансамбл, а да верујемо да може да резултира добром представом. Показало се да такав приступ није погрешан и да он углавном донесе и гледаност јер верујем да оно што публика у позоришту најпре очекује – јесте искреност са сцене. А посвећен и промишљен рад свих оних на и око позорнице то често доноси. 

Ове године радите са смањеним буџетом. Како то утиче на креирање репертоара? 

Ми смо једина установа културе у граду којој је буџет у овој години мањи него у претходној. Неформално нам је образложено да су разлог за то високи сопствени приходи које имамо. Ако су наше сале пуне и карте распродате, ако нам представе бивају селектоване за бројне фестивале по региону где освајају и новчане награде, по мени би било логично да нас оснивач додатно стимулише, а не да нам средства која нам опредељује смањује. Да не помињем какав туристички „бум” прави „Semper idem” у граду већ годинама, па је немогуће наћи смештај или сто у сомборским ресторанима викендима када играмо представу. 

Смањење буџета неминовно утиче на рад. У прошлој години смо имали само једну премијеру вечерње представе. Али морам да кажем да нам пуне сале и позиви на фестивале дају потврду да радимо добре ствари и уливају снагу да и у тешкој финансијској ситуацији стварамо магију на нашој сцени. 

Публици сте најавили да „резервише” дане од 10. до 13. јуна, када ће трајати чувени сомборски „Позоришни маратон”. Шта доноси селекција „Маратона”, каква је слика позоришне продукције? 

Што се тиче увида у позоришну продукцију, могу само да кажем податак да је просек премијера у београдским позориштима у прошлој сезони био 1,7 по позоришту. У НП Сомбор једна вечерња премијера у 2025. години. Непоштено би било причати о квалитету представа и свеукупне продукције у ситуацији у којој се позоришта буквално боре за ваздух и живот. 

Када је реч о нашем „Маратону”, ми ћемо се ипак потрудити да прикажемо неке лепше слике и позоришта и друштва. То није селекторски фестивал, него је увек био догађај ревијалног карактера који окупља пријатељска позоришта на крају сезоне. У том смислу, доста је ту представа наших пријатељских позоришта са којима деценијама сарађујемо, који нам излазе у сусрет да дођу на бази размене представа. Публика ће имати прилике да види занимљива остварења из Београда, Новог Сада, Шапца, Крушевца, Загреба, Цетиња... У наредним данима ћемо изаћи са програмом и сатницом. 

Још увек нема расписаних конкурса Министарства културе, резултате покрајинских конкурса још чекамо, тако да је и то једна отежавајућа околност у прављењу самог програма. Засад, једина средства на која сигурно можемо да рачунамо јесу средства Града Сомбора која су нам опредељена, као и наши сопствени извори.