Živela E-dur revolucija!

Protekle sedmice, priča se, prestonicu su okupirali pripadnici supertajne organizacije. Šuška se da su pristigli iz celog sveta. Iz Španije, Engleske, Francuske, Češke, a ima i onih koji su potegli čak iz Japana, Kine, Brazila... Zajednička karakteristika: vitak stas, duga kosa, ne govore mnogo, elegantno odeveni, uglavnom u crnom, pojavljuju se najčešće noću ko Zoro, odmerenog koraka i kulturnog ponašanja, rečju – prava gospoda.

U rukama im neobičan prtljag: kruškoliki kofer. U koferu naročiti predmet od ružinog drveta, nalik ženskom telu, s rupom u sredini i žicama zategnutim preko iste, po pravilu okrugle i jedine. Okupljaju se u „Sava centru”, „Kolarcu”, „Beogradskoj areni”, Fakultetu muzičke umetnosti... gde najnežnije što mogu vade onu ušuškanu stvar i negovanim noktima okidaju i golicaju pomenute žice, proizvodeći umilne zvuke.Okupljene oko ove vatre to greje i baca u posebno raspoloženje, nešto između radosti i ushićenja, uz obavezno izmamljen osmeh i podilaženje trnaca niz i uz leđa. Ponekog slušaoca potopi seta, tuga, navru i druga, kojekakva osećanja – nekog obali plima miline, grlo mu se stegne, seti se prve ljubavi i školskih dana, ukaže mu se može biti detinjstvo, a bogami kane i suza u spremnu maramicu...

Opasni su ti likovi! Lome srca nedužnim ljudima širom planete – što govori da su navežbani, utrenirani, da ne kažem profesionalni srcelomci –a sada kod nas banuli ciljano u nedelji predviđenoj za proslavu Dana zaljubljenih da Beograđanima rovare po vitalnom im organu.

Moju čuku su odavno razbucali: eksplodirala je, ima tome trideset godina, kad sam prvi put čuo, od komšije Sime, pionira ove formacije u Srbiji, kako drveno-žičana sprava deluje. Simčetov E-dur – potpomognut A-durom pa višestrukim Ha – učinio je da mi u grudima drugačije bije nego kakvom ljudskom biću koje nikad nije upoznalo Simu. Ma i taj Sima je prevejani lisac: našao klinca od petnaest, običnu benu, da mu prenosi neizlečivi tonski virus. Zarazio ga – to jest mene – načisto! Zauvek! Jedino utešno je što nisam jedini. Da l’ je to Sima delovao, ili neko drugi, ne znam, ali... Ovih dana po gradu srećem mnoštvo sličnih sebi, s promenjenim ritmom ispod grudnjače, koji svojevoljno, „čiste svesti i zdrave pameti”, navaljuju u sale da im se srčka dodatno uznemiri.

Već deset godina ta inkriminisana družina, podstaknuta ovdašnjim organizatorima i inspiratorima događanja – čini se, provaljenim i uveliko poznatim široj kulturnoj javnosti – okuplja se po našim znamenitim amfiteatrima. Čitav pokret dece, učenika, studenata sa sve profesorima, sa sjajem u pametnim očima – istinski revolucionari! – roji se da burnim aplauzima i ovacijama podrži ove okidače žica.

Da se razumemo, reč je o šest žica. Sve „radi” jednostavno. Na posebnom kanalu duše. Ko je ima, zna o čemu pričam. Kad jedan, dakle, od onih pristiglih iz sveta na podijumu okine strunu – u publici srca zatrepere. Onda okine još jednu, pa plinkne sledeću, pa nekoliko plinkova odjednom, kad se ne nadaš zastane, poljulja emocije, pa naniže i oplete još gomilu tonova i, u zavisnosti od kombinacije, dinamike, brzine, takta i ostalih taktičko-strateških elemenata izvođenja, pošalje saučesnike u prepunoj sali direktno u sevdah, najkraćim putem.

Ovi naši klinci, sve bistrooki, vitki, kosmati i repati, listom naoružani kruškolikom spravom u prtljagu, do poslednjeg spremni za pobunu protiv muzike strave i užasa u srpskom etru, pohađaju i kurseve kod belosvetskih instruktora! Male beogradske Če Gevare uče kako da iz svog „instrumenta” izvuku što ubitačniji ton. Ton koji obara! Žar im bije iz očiju, uopšte i ne sumnjaju da će, kad do virtuoznosti uvežbaju izvođenje, pogubno delovati na prostačke – nažalost, u ovom istorijskom trenu i dalje preovlađujuće – turbo-didu-lidu melodije na nacionalnom TV i radijskom programu.

Nek se zna, svesrdno potpomažem međunarodni oslobodilački muzički pokret. I njegov programski cilj – svrgavanje vladavine kakofonije priučenih.

Ako je ovo revolucija u E-duru, neka budem i domaći izdajnik! Pa šta bude! Živela revolucija!