Живела Е-дур револуција!

Протекле седмице, прича се, престоницу су окупирали припадници супертајне организације. Шушка се да су пристигли из целог света. Из Шпаније, Енглеске, Француске, Чешке, а има и оних који су потегли чак из Јапана, Кине, Бразила... Заједничка карактеристика: витак стас, дуга коса, не говоре много, елегантно одевени, углавном у црном, појављују се најчешће ноћу ко Зоро, одмереног корака и културног понашања, речју – права господа.

У рукама им необичан пртљаг: крушколики кофер. У коферу нарочити предмет од ружиног дрвета, налик женском телу, с рупом у средини и жицама затегнутим преко исте, по правилу округле и једине. Окупљају се у „Сава центру”, „Коларцу”, „Београдској арени”, Факултету музичке уметности... где најнежније што могу ваде ону ушушкану ствар и негованим ноктима окидају и голицају поменуте жице, производећи умилне звуке.Окупљене око ове ватре то греје и баца у посебно расположење, нешто између радости и усхићења, уз обавезно измамљен осмех и подилажење трнаца низ и уз леђа. Понеког слушаоца потопи сета, туга, навру и друга, којекаква осећања – неког обали плима милине, грло му се стегне, сети се прве љубави и школских дана, укаже му се може бити детињство, а богами кане и суза у спремну марамицу...

Опасни су ти ликови! Ломе срца недужним људима широм планете – што говори да су навежбани, утренирани, да не кажем професионални срцеломци –а сада код нас банули циљано у недељи предвиђеној за прославу Дана заљубљених да Београђанима роваре по виталном им органу.

Моју чуку су одавно разбуцали: експлодирала је, има томе тридесет година, кад сам први пут чуо, од комшије Симе, пионира ове формације у Србији, како дрвено-жичана справа делује. Симчетов Е-дур – потпомогнут А-дуром па вишеструким Ха – учинио је да ми у грудима другачије бије него каквом људском бићу које никад није упознало Симу. Ма и тај Сима је превејани лисац: нашао клинца од петнаест, обичну бену, да му преноси неизлечиви тонски вирус. Заразио га – то јест мене – начисто! Заувек! Једино утешно је што нисам једини. Да л’ је то Сима деловао, или неко други, не знам, али... Ових дана по граду срећем мноштво сличних себи, с промењеним ритмом испод грудњаче, који својевољно, „чисте свести и здраве памети”, наваљују у сале да им се срчка додатно узнемири.

Већ десет година та инкриминисана дружина, подстакнута овдашњим организаторима и инспираторима догађања – чини се, проваљеним и увелико познатим широј културној јавности – окупља се по нашим знаменитим амфитеатрима. Читав покрет деце, ученика, студената са све професорима, са сјајем у паметним очима – истински револуционари! – роји се да бурним аплаузима и овацијама подржи ове окидаче жица.

Да се разумемо, реч је о шест жица. Све „ради” једноставно. На посебном каналу душе. Ко је има, зна о чему причам. Кад један, дакле, од оних пристиглих из света на подијуму окине струну – у публици срца затрепере. Онда окине још једну, па плинкне следећу, па неколико плинкова одједном, кад се не надаш застане, пољуља емоције, па наниже и оплете још гомилу тонова и, у зависности од комбинације, динамике, брзине, такта и осталих тактичко-стратешких елемената извођења, пошаље саучеснике у препуној сали директно у севдах, најкраћим путем.

Ови наши клинци, све бистрооки, витки, космати и репати, листом наоружани крушколиком справом у пртљагу, до последњег спремни за побуну против музике страве и ужаса у српском етру, похађају и курсеве код белосветских инструктора! Мале београдске Че Геваре уче како да из свог „инструмента” извуку што убитачнији тон. Тон који обара! Жар им бије из очију, уопште и не сумњају да ће, кад до виртуозности увежбају извођење, погубно деловати на простачке – нажалост, у овом историјском трену и даље преовлађујуће – турбо-диду-лиду мелодије на националном ТВ и радијском програму.

Нек се зна, свесрдно потпомажем међународни ослободилачки музички покрет. И његов програмски циљ – свргавање владавине какофоније приучених.

Ако је ово револуција у Е-дуру, нека будем и домаћи издајник! Па шта буде! Живела револуција!