U tekućem globalnom previranju Srbija nema alternativu

Svet je u velikom previranju. Dosadašnji poredak zasnovan dominantno na liberalnim vrednostima i „pravilima” očigledno je iscrpljen i nema uslova za opstanak u izvornoj funkciji niti za uspešnu rekonstrukciju radi eventualnog nastavka dominacije. U tom smislu nemački kancelar Fridrih Merc je bio u pravu da „poredak zasnovan na pravilima više ne postoji”. U kojoj meri je svet u suštinskom previranju najbolje govori ocena svakako kompetentnog kineskog predsednika Si Đinpinga da je svet „u haosu”. Uostalom, kad u globalnom nadmetanju velikih nestanu principi, norme, standardi, bilo koja vrsta obzira i uvažavanja, sve zarad osvajanja prostora i kapaciteta za dominaciju i sve to uz upotrebu gole sile, onda ocena kineskog predsednika nema prostora ni za komentar. Energentska kriza koja sve ovo prati s negativnim efektima na ekonomiju, politiku, socijalu, bezbednost, do samih granica svakodnevnog života, neizostavno otvara pitanje za svakog subjekta planete, kako država i drugih činilaca na globalnoj sceni, tako i samog čoveka, kao bića koje taj svet u samoj osnovi čini, kako se organizovati i prebroditi izazove tekućeg globalnog previranja koje, osim puke neizvesnosti, još ne nudi pouzdane mehanizme niti opcije sa čvršćim garancijama. Naprosto nema osnova za očekivanje da u globalnom haosu mogu biti iole ozbiljna uporišta za trajnija sigurna opredeljenja. Dakle, ostaje dominantno oslanjanje na sopstvene snage i kapacitete, dostignute vrednosti, čvrsta tradicionalna uporišta, garancije i ostvarivost u realnom vremenu i prostoru.

Ni mala Srbija nije izuzetak u svemu ovome. Otuda nije slučajno što se glavne društvenopolitičke rasprave i dileme vode oko toga kako dalje i gde je mesto Srbije, odnosno kako bi ona trebalo da se postavi i da najoptimalnije prođe kroz ova turbulentna vremena. Uglavnom je reč o varijantama koje podrazumevaju orijentaciju Srbije prema nekom od globalnih velikih faktora uz, naravno, odgovarajuće unutrašnje i spoljno prilagođavanje po raznim pitanjima, podrazumevajući i neophodne ustupke kad je reč o prostiranju suverenog delovanja i postupanja. Najprisutnija je poruka da Srbija ne sme da propusti ovu priliku, s kritičkim osvrtom na ranije propuste iz prošlog veka, počev od rezultata Prvog svetskog rata, pa sve do pada Berlinskog zida. Međutim, ostaje nejasno šta je u stvari prilika danas. Globalna scena je podeljena. Ni Zapad nije jedinstven kako ga znamo, jer se ni EU u Vašingtonu ne smatra posebno prijateljskom s privilegovanim statusom, a politika evropske autonomije u odnosu na SAD, posebno u bezbednosnopolitičkoj sferi, postaje dominantna u Evropi i EU. SAD jednostavno razumeju da je svet multipolaran i da svoje interese moraju da ostvaruju u nadmetanju s nespornim globalnim silama tvrde moći: nezaustavljivom Kinom (ekonomija, razvoj, itd.) i Rusijom (vodeća nuklearna sila i posednik resursa). Naprosto dominira goli interes i oko njega veliki nisu spremni da čine ustupke, čak ni dosadašnjim nespornim saveznicima. Kako bi drugačije tumačili stavove SAD prema NATO-u, Danskoj (Grenland), Evropi ili Rusije i Kine prema Venecueli ili Iranu kao članici BRIKS-a, itd.

Međunarodni položaj Srbije koji omogućuje komunikaciju sa svim glavnim globalnim subjektima (SAD, Kina, Rusija, EU, globalni Jug, itd.) u ovim vremenima globalnih previranja dokazuje svoj kvalitet i funkcionalnost. Upravo zbog specifičnih interesa velikih i njenog geografskog i međunarodnog nezavisnog i vojnoneutralnog položaja i sama predstavlja jednu vrstu predmeta „ponuda” u tekućem nadmetanju za zone uticaja. Poruke iz Moskve (Lavrov, Peskov), SAD (ambasador NATO), EU (politika toplo-hladno uz uslovljavanja), Velike Britanije (poseta Pirs), itd., podsećaju na tako nešto. Kinu izuzimam, jer ne postavlja nikakve uslove, uvažava vlast i politički sistem i teritorijalni integritet Srbije. Međutim, racio nalaže da treba imati u vidu neizvesnost globalnih raspleta koji još nisu na vidiku i moguća osnova budućeg svetskog poretka koji neminovno predstoji, jer su sadašnji procesi nezaustavljivi i u određenoj meri prilično nepredvidljivi u pogledu konačnih ishoda. Pored toga, tekući ratovi u Ukrajini i posebno u Iranu otvorili su ključnu temu garancija kolektivnih sistema bezbednosti, počev od OUN, NATO-a, vojnog prisustva velikih u partnerskim državama u ratnim zonama, itd., što u potpunosti opravdava vojnu neutralnost Srbije i u narednom periodu.

Zbog svega iznetog mislim da polazna osnova za svako promišljanje oko budućnosti Srbije mora biti sam naslov ovog priloga da u tekućem globalnom previranju Srbija nema alternativu. Naravno, misli se na državu Srbiju u njenim međunarodnopriznatim granicama, s KiM u njenom sastavu i s političkim sistemom i voljom naroda koji garantuju unutrašnji i međunarodni položaj i validnost funkcionisanja prema opštepriznatim i prihvaćenim vrednostima i standardima. Naime, kako tekući globalni procesi nisu zaokruženi, već u samom povoju, to neko direktno svrstavanje čini se da ne bi bilo garancija za optimalan dobitak, posebno kad određeni (zapadni) faktori dovode u pitanje srpsku državnost u priznatim granicama. Jednostavno, svako odricanje od suvereniteta bez jasne dugoročno interesne kompenzacije predstavlja nepovratni proces i generalno slabi moć države bez suštinski važnih garancija. U ovom kontekstu ključni faktori postavljanja Srbije u tekućim previranjima moraju biti isključivo državni i nacionalni interes uz neizbežna odgovarajuća prilagođavanja u realnom vremenu s jasnom odrednicom da se o njenom teritorijalnom integritetu ne može pregovarati.

*Diplomata u penziji    

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista