Bez emocije slika ne postoji

VIŠE OD SPORTA
Slike Slobodanke Rakić-Šefer su urađene različitim tehnikama i bojama, ali sve imaju istu umetničku snagu. Slikane su – srcem. Ona to čini spontano. Želi i uspeva da, svojim delom, probudi u ljudima najlepše misli i suptilne emocije. U svim slikama uvek joj je, kaže, osnovni izraz lepota, a po onome što je pričala o sebi, lepota je njen prvi stav i u svim životnim događanjima.

Rođena je u Mačvi, u Duvaništu. Fakultet likovnih umetnosti završila je 1976, a postdiplomske studije 1978. u Beogradu. Član je ULUS-a i Društva srpskih umetnika „Lada”. Učestvovala je na oko šest stotina kolektivnih i stotinak samostalnih likovnih smotri kod nas i u inostranstvu.

U proteklih tridesetak godina ona je uradila oko hiljadu i pet stotina slika uljem, više od dvesta akvarelom, preko sto crteža i desetak grafika. Sve su to, po stručnim procenama, dela najvećeg umetničkog kvaliteta koje čuvaju galeristi i kolekcionari širom sveta.

U prvom braku, iz kojeg ima sina Dejana (33), inženjera, zadržala se, u toku studija, oko dve godine, a u drugom, sa lekarom Stevanom Šeferom, uz obostrano veliko razumevanje, živi tridesetak leta.

Kad ste i gde počeli da slikate?

Najranije detinjstvo provela sam u Lipolistu, petnaestak kilometara od Šapca. To je, zahvaljujući Ceru, koji tu „stražari” vekovima, pa lipama, ružama, cveću svih boja i mirisa... bajkovito mesto. Sve se to utkalo u moje biće, pa sam već tada, u petoj godini, počela da crtam, uz dedinu kontrolu. Na prvim crtežima su bili konji, kola, pas, patke... A prvi rad, sa potpisom, po zahtevu učitelja likovnog, uradila sam u petom razredu osnovne škole. Na toj slici je bio šabački vašar.

Koliko je sport bio deo Vas?

Kao dete sam bila mala, spretna i brza. U školi niko nije bio brži od mene na kratkim relacijama, na sto ili dve stotine metara. A kasnije, kad sam došla na Akademiju, sport nije bio u modi. Ali, već tada sam osetila koliko mi je sport potreban posle dugog sedenja i stajanja pred slikama. Zato sam, nešto kasnije, prihvatila poziv da budem aktivan planinar u društvu sa poznatim hirurgom Marjanom Bervarom, kolegom mog supruga Stevana.

Do kojih visina ste stigli?

Nas troje smo vatreno krštenje imali na Kamniškim Alpima. I tu smo jako dobro prošli, a zatim nas je profesor Bervar poveo na Triglav. Njih dvojica su se popeli na vrh te nekad najviše planine bivše Jugoslavije, a ja to nisam mogla da učinim iz emotivnog razloga. Na dve stotine metara od vrha, na svakom koraku, jesu pločice sa imenima poginulih planinara, pa tom stazom nisam mogla mirno da se krećem. Ali, obišli smo celu Sloveniju, pa i planine Crne Gore, pre svega Durmitor, najlepšu planinu na kojoj sam bila.

Šta je odlika Vaših slika?

Veliku količinu energije, u svim mojim slikama, video je, odavno, još pokojni profesor Pavle Vasić. On je uvek imao za moj rad velike pohvale. Jako sam energična osoba, a i sve moje slike su takve. To se vidi u mojim bojama, u naglašenim pokretima, u onome što vas dirne kad sliku gledate. To je emocija, a bez emocije slika ne postoji.

Kako ćete se snaći u ovoj besparici?

Ova kriza će doneti nešto pozitivno. Zaustaviće produkciju prosečnosti i osrednjosti. Otpašće ono što ne može da se održi. Ostaće samo oni najbolji. Ljudi i institucije veoma će paziti šta kupuju.

Ko Vas je hrabrio?

Bila je to, posle učitelja u školi, Ljubica Cuca Sokić, profesor na Akademiji. Kod nje sam dolazila još kao gimnazijalka. I ona mi je kazala da ja već tada zaslužujem da budem na Akademiji, ali da ne smem prekidati školovanje, jer slikar mora razvijati svoje obrazovanje. I Cuca me tako hrabrila gotovo do juče. Nedavno je umrla. Uz mene su još bili crtač Dragan Lubarda, pa moj zemljak Milić od Mačve...

Ko su Vam bili uzori?

Otkako znam za sebe to su mi bili i ostali Leonardo da Vinči, Van Gog i Šagal. Leonardo i zbog toga što ću uvek čuvati kopiju njegovog zapisa: „Slikaru, osami se da bi sve jasnije čuo i bolje video”. A nedavno sam u Beču stajala pred crtežima Van Goga kao pred ikonama. Iz jednog crteža, iz pozadine, iz treće dimenzije, lepo sam „osetila” da izbija letnja „jara”... A posle sam pročitala da se crtež zove „Avgust”. Eto, to je energija slike.

Koliko volite muziku u ateljeu?

Obožavam rad uz tihu muziku. Imam koptsku, pa persijsku, zatim našu staru, srednjovekovnu. Slušam i tenore celog sveta, a često i nikad dostignutu Mariju Kalas...

Koji su naslovi vaših izložbi?

To mi je veoma važno. Na primer: „U ptici je pesma”, „To ja sanjam budnim okom”, „Kad prolećne zabruje harfe”... 

Kako biste slepom čoveku pokazali sliku?

To sam često radila. Samo mu vodim ruku po slici i pričam o onom delu gde mu je ruka. Po izrazu njegovog lica osećam da „vidi” sliku, a preko mog glasa i dodira ruku čak i mene. Jer, i slepi su mi kazali: „Vi ste isti kao vaše slike”.

Gde se odmarate?

Odmore uvek planiram u vreme neke značajne izložbe u Evropi i, ako je moguće, u predelima koje nisam videla. Najčešće su to Nemačka, Austrija, Francuska... I tu ostajem do deset dana, a potom odlazim na planinu. Volim aktivan odmor, posebno na Tari.

Koje su cene Vaših slika?

To zavisi od više detalja: veličine, mesta prodaje... Evo, na primer, slika ovog pauna, dugog jedan metar, staje 1.500 evra.

Kako živite od slikarstva?

Ne uvek onako kako bih želela. Ali, pomažem sinu Dejanu i snaji Dušici. Oboje su inženjeri poljoprivrede, a tu para nema uprkos svim obećanjima naših vođa da će poljoprivreda u Srbiji biti bašta Evrope i sveta. Eto, tajkuni su kupili pola Vojvodine, ali ne da bi tu radili. Oni samo, kako čujem, čekaju bolju cenu zemljišta...

Kako radite po porudžbini?

Nikako. Pokušala sam, ali imam otpor prema tom odnosu. Ne umem da mislim tuđom glavom. Živim dobro samo kad na moj život i moj rad niko presudno ne utiče. Ne želim da to čine ni moj sin ni moj suprug.

Čemu se nadate?

Nikad se ničemu ne nadam. Ja verujem i radim na ostvarenju onoga u šta verujem. Od nade me samo boli duša. Nadu sam izbrisala iz života. Ona je lepa samo u poeziji.

A da li ste vernik?

Jesam, vernik sam, ali na svoj način. Malo idem u crkvu. Mislim da svaki pametan čovek ima lični kontakt sa Bogom u sebi. Meni u tom odnosu nije potreban posrednik.  

Da li na slikama imate erotike?

Imam. I u običnim stvarima. Na primer u velovima zavese i čipki koji se tako mazno prepliću jedni preko drugih. Erotična sam osoba. Ne krijem. To je lepo ljudsko osećanje koje moramo da čuvamo. Ukoliko i to izgubimo, otići ćemo do đavola.

Šta mislite o braku?

Brak je dragocen dok su ljudi mladi. Kroz brak se dve osobe veoma dopunjuju, uče jedno drugo, zajedno steknu nešto, vaspitavaju decu, vole se... Blagodarne su sve ove obaveze, ako je brak kvalitetan. Ali, ako braka više nema, iz bilo kog razloga, trebalo bi, u sledećim ljubavima, da postupe onako kako osećaju. Jer, tada imaju više iskustva, a manje nestrpljenja za prave odluke.

Da li ste Vi za avanture?

Nisam. Nemaju opravdanja. Česte promene partnera su opasne po zdravlje. Ni životinje to ne rade tako. Ali, jesam za ono što čine moderni narodi. Jesam za paralelnu ljubav. To nije na nivou avanture. Naprotiv...

Šta je za Vas ljubav?

Ljubav je najlepši deo čovekovog bića. Ne bih mogla da radim da nemam u sebi taj dragoceni osećaj ljubavi. Velika je sreća kad to možete da podelite sa voljenom osobom. Naravno da imam nekoliko svojih simpatija, gotovo platonskih ljubavi. Ali, postoji nekad i ona prava ljubav koja se pojavi, pa nestane, a osećate da je tu negde, pa sve nešto osluškujete...

Koji tip muškarca Vam se dopada?

To je pitanje na koje nemam racionalan odgovor. Kako to da je neko lep, pametan, dobar... a u meni ne izaziva intrigu? Moj stav je: nema tu harizme, tog nadahnuća, te moći privlačenja koju mogu da osetim kod nekog drugog, manje lepog i manje dobrog. Jer, ovaj drugi u meni budi sve porive.

Koje mirise volite na sebi, a...

Volim lakše mirise, livadske, cvetne... Taj miris mora da bude takav da ide uz mene, da mi odgovara, a ne pored mene kao da nije moj.

... koje na Vašem muškarcu?

Meni je tu higijena najvažnija. I to ona stalna, uredna, a ne ona s vremena na vreme. To mi je izuzetno važno. Vrlo uvažavam muškarce koji mirišu na čisto.