Без емоције слика не постоји

ВИШЕ ОД СПОРТА
Слике Слободанке Ракић-Шефер су урађене различитим техникама и бојама, али све имају исту уметничку снагу. Сликане су – срцем. Она то чини спонтано. Жели и успева да, својим делом, пробуди у људима најлепше мисли и суптилне емоције. У свим сликама увек јој је, каже, основни израз лепота, а по ономе што је причала о себи, лепота је њен први став и у свим животним догађањима.

Рођена је у Мачви, у Дуваништу. Факултет ликовних уметности завршила је 1976, а постдипломске студије 1978. у Београду. Члан је УЛУС-а и Друштва српских уметника „Лада”. Учествовала је на око шест стотина колективних и стотинак самосталних ликовних смотри код нас и у иностранству.

У протеклих тридесетак година она је урадила око хиљаду и пет стотина слика уљем, више од двеста акварелом, преко сто цртежа и десетак графика. Све су то, по стручним проценама, дела највећег уметничког квалитета које чувају галеристи и колекционари широм света.

У првом браку, из којег има сина Дејана (33), инжењера, задржала се, у току студија, око две године, а у другом, са лекаром Стеваном Шефером, уз обострано велико разумевање, живи тридесетак лета.

Кад сте и где почели да сликате?

Најраније детињство провела сам у Липолисту, петнаестак километара од Шапца. То је, захваљујући Церу, који ту „стражари” вековима, па липама, ружама, цвећу свих боја и мириса... бајковито место. Све се то уткало у моје биће, па сам већ тада, у петој години, почела да цртам, уз дедину контролу. На првим цртежима су били коњи, кола, пас, патке... А први рад, са потписом, по захтеву учитеља ликовног, урадила сам у петом разреду основне школе. На тој слици је био шабачки вашар.

Колико је спорт био део Вас?

Као дете сам била мала, спретна и брза. У школи нико није био бржи од мене на кратким релацијама, на сто или две стотине метара. А касније, кад сам дошла на Академију, спорт није био у моди. Али, већ тада сам осетила колико ми је спорт потребан после дугог седења и стајања пред сликама. Зато сам, нешто касније, прихватила позив да будем активан планинар у друштву са познатим хирургом Марјаном Берваром, колегом мог супруга Стевана.

До којих висина сте стигли?

Нас троје смо ватрено крштење имали на Камнишким Алпима. И ту смо јако добро прошли, а затим нас је професор Бервар повео на Триглав. Њих двојица су се попели на врх те некад највише планине бивше Југославије, а ја то нисам могла да учиним из емотивног разлога. На две стотине метара од врха, на сваком кораку, јесу плочице са именима погинулих планинара, па том стазом нисам могла мирно да се крећем. Али, обишли смо целу Словенију, па и планине Црне Горе, пре свега Дурмитор, најлепшу планину на којој сам била.

Шта је одлика Ваших слика?

Велику количину енергије, у свим мојим сликама, видео је, одавно, још покојни професор Павле Васић. Он је увек имао за мој рад велике похвале. Јако сам енергична особа, а и све моје слике су такве. То се види у мојим бојама, у наглашеним покретима, у ономе што вас дирне кад слику гледате. То је емоција, а без емоције слика не постоји.

Како ћете се снаћи у овој беспарици?

Ова криза ће донети нешто позитивно. Зауставиће продукцију просечности и осредњости. Отпашће оно што не може да се одржи. Остаће само они најбољи. Људи и институције веома ће пазити шта купују.

Ко Вас је храбрио?

Била је то, после учитеља у школи, Љубица Цуца Сокић, професор на Академији. Код ње сам долазила још као гимназијалка. И она ми је казала да ја већ тада заслужујем да будем на Академији, али да не смем прекидати школовање, јер сликар мора развијати своје образовање. И Цуца ме тако храбрила готово до јуче. Недавно је умрла. Уз мене су још били цртач Драган Лубарда, па мој земљак Милић од Мачве...

Ко су Вам били узори?

Откако знам за себе то су ми били и остали Леонардо да Винчи, Ван Гог и Шагал. Леонардо и због тога што ћу увек чувати копију његовог записа: „Сликару, осами се да би све јасније чуо и боље видео”. А недавно сам у Бечу стајала пред цртежима Ван Гога као пред иконама. Из једног цртежа, из позадине, из треће димензије, лепо сам „осетила” да избија летња „јара”... А после сам прочитала да се цртеж зове „Август”. Ето, то је енергија слике.

Колико волите музику у атељеу?

Обожавам рад уз тиху музику. Имам коптску, па персијску, затим нашу стару, средњовековну. Слушам и теноре целог света, а често и никад достигнуту Марију Калас...

Који су наслови ваших изложби?

То ми је веома важно. На пример: „У птици је песма”, „То ја сањам будним оком”, „Кад пролећне забрује харфе”... 

Како бисте слепом човеку показали слику?

То сам често радила. Само му водим руку по слици и причам о оном делу где му је рука. По изразу његовог лица осећам да „види” слику, а преко мог гласа и додира руку чак и мене. Јер, и слепи су ми казали: „Ви сте исти као ваше слике”.

Где се одмарате?

Одморе увек планирам у време неке значајне изложбе у Европи и, ако је могуће, у пределима које нисам видела. Најчешће су то Немачка, Аустрија, Француска... И ту остајем до десет дана, а потом одлазим на планину. Волим активан одмор, посебно на Тари.

Које су цене Ваших слика?

То зависи од више детаља: величине, места продаје... Ево, на пример, слика овог пауна, дугог један метар, стаје 1.500 евра.

Како живите од сликарства?

Не увек онако како бих желела. Али, помажем сину Дејану и снаји Душици. Обоје су инжењери пољопривреде, а ту пара нема упркос свим обећањима наших вођа да ће пољопривреда у Србији бити башта Европе и света. Ето, тајкуни су купили пола Војводине, али не да би ту радили. Они само, како чујем, чекају бољу цену земљишта...

Како радите по поруџбини?

Никако. Покушала сам, али имам отпор према том односу. Не умем да мислим туђом главом. Живим добро само кад на мој живот и мој рад нико пресудно не утиче. Не желим да то чине ни мој син ни мој супруг.

Чему се надате?

Никад се ничему не надам. Ја верујем и радим на остварењу онога у шта верујем. Од наде ме само боли душа. Наду сам избрисала из живота. Она је лепа само у поезији.

А да ли сте верник?

Јесам, верник сам, али на свој начин. Мало идем у цркву. Мислим да сваки паметан човек има лични контакт са Богом у себи. Мени у том односу није потребан посредник.  

Да ли на сликама имате еротике?

Имам. И у обичним стварима. На пример у веловима завесе и чипки који се тако мазно преплићу једни преко других. Еротична сам особа. Не кријем. То је лепо људско осећање које морамо да чувамо. Уколико и то изгубимо, отићи ћемо до ђавола.

Шта мислите о браку?

Брак је драгоцен док су људи млади. Кроз брак се две особе веома допуњују, уче једно друго, заједно стекну нешто, васпитавају децу, воле се... Благодарне су све ове обавезе, ако је брак квалитетан. Али, ако брака више нема, из било ког разлога, требало би, у следећим љубавима, да поступе онако како осећају. Јер, тада имају више искуства, а мање нестрпљења за праве одлуке.

Да ли сте Ви за авантуре?

Нисам. Немају оправдања. Честе промене партнера су опасне по здравље. Ни животиње то не раде тако. Али, јесам за оно што чине модерни народи. Јесам за паралелну љубав. То није на нивоу авантуре. Напротив...

Шта је за Вас љубав?

Љубав је најлепши део човековог бића. Не бих могла да радим да немам у себи тај драгоцени осећај љубави. Велика је срећа кад то можете да поделите са вољеном особом. Наравно да имам неколико својих симпатија, готово платонских љубави. Али, постоји некад и она права љубав која се појави, па нестане, а осећате да је ту негде, па све нешто ослушкујете...

Који тип мушкарца Вам се допада?

То је питање на које немам рационалан одговор. Како то да је неко леп, паметан, добар... а у мени не изазива интригу? Мој став је: нема ту харизме, тог надахнућа, те моћи привлачења коју могу да осетим код неког другог, мање лепог и мање доброг. Јер, овај други у мени буди све пориве.

Које мирисе волите на себи, а...

Волим лакше мирисе, ливадске, цветне... Тај мирис мора да буде такав да иде уз мене, да ми одговара, а не поред мене као да није мој.

... које на Вашем мушкарцу?

Мени је ту хигијена најважнија. И то она стална, уредна, а не она с времена на време. То ми је изузетно важно. Врло уважавам мушкарце који миришу на чисто.