Odlazak igrača rođenog za scenu

Iako se sa baletskom scenom oprostio ponosno kao igrač, prvak Narodnog pozorišta, još pre četvrt veka (a bio je posle i pedagog i direktor baleta nacionalnog teatra), još postoji publika, kolege i prijatelji koji ga se sećaju, zato je vest da je Dušan Duja Simić (1951–2026) otišao i sa životne scene pre dva dana, primljena sa tugom. U karijeri je odigrao mnogo toga značajnog od Petra Pana i strašnog Vlaha Alije, do Alberta i Hofmana... Kao rođeni Beograđanin, u porodici u kojoj su i majka i otac bili članovi Baleta Pozorišta na Terazijama, detinjstvo je proveo uz muziku i igru u pozorištu, a kada je trebalo doneti odluku šta će biti njegov poziv izabrao je balet. Nina Kirsanova naučila ga je osnovama klasičnog baleta, a dalje su ga brusili pedagozi: Dušanka Komendić, Ksenija Kecojević i Mirjana Nikolić. Na početku profesionalne karijere 1969, briljirao je u deonici „pas de deux” iz prvog čina baleta „Žizela”. Kada je odigrao Petra Pana, postao je obožavan, dok je kritika već tada bila na njegovoj strani.

Vežbao je do savršenstva, igračku tehniku poredio je ukrasnim rukopisom i smatrao je da je to put ka istinskoj umetnosti. Igru Dušana Simića opisivali su kao „poletnu, izvrsnu, nepogrešivu, izuzetnu”, smatrali ga pouzdanim partnerom. Odigrao je niz klasičnih i neoklasičnih uloga: Lakrdijaš (Labudovo jezero), Mladić (Ptico, ne sklapaj svoja krila), Tezej (Bahus i Arijadna), Mužik sa stanice (Ana Karenjina), Bazil (Don Kihot). Postoje i oni koji se sećaju „Simfonijskog kola”, gde sa Zojom Begoli vrtoglavo igra. Princ Du Si postaje u obnovljenoj verziji Parlićeve „Kineske priče”, uz Iv Lu Ivanke Lukateli. Tu su role u baletima „Žizela” i „Silfide”, potom one karakterne poput Vlaha Alije u koreografskom prvencu Lidije Pilipenko „Banović Strahinja” i u „Hofmanovim pričama”. Posebno je isticao rad sa koreografima Dimitrijem Parlićem, Verom Kostić, Lidijom Pilipenko, Vladimirom Logunovim. Gostovao je na festivalima u Havani i Moskvi, u Lozani, Barseloni, Madridu, Dortmundu, Napulju, Teheranu i Odesi sa beogradskim baletom. Pored toga bio je stalni gost zagrebačkog pozorišta u sezonama 1977–1983, gde ostvaruje uloge u baletima „Labudovo jezero”, „Žizela”, „Tri musketara”, i splitskog pozorišta 1982–1986, u baletima „Petruška”, „Žar-ptica”, „Kopelija”.

Za ulogu Vlaha Alije na Festivalu jugoslovenskih baletskih umetnika u Ljubljani 1981. godine dobija nagradu za najbolje umetničko ostvarenje, a glavne uloge tumačili su i Rade Vučić i Marija Janković, njegovi partneri na sceni. Narodno pozorište mu iste godine dodeljuje godišnju nagradu za istu tu rolu. Individualno gostujući za Balet Nacional Karakas i Balet Marakaibo postaje dobitnik specijalne plakete. Dvadeset godina umetničkog rada proslavio je predstavom „Don Kihot” 1990. Krajem devedesetih godina prošlog veka vodio je baletski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu i bio na poziciji direktora Baleta. Dušan Simić je aktivnu igračku karijeru završio ulogom Đagiljeva u baletu „Nižinski –zlatna ptica” na sceni Madlenijanuma 2001. Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo mu je nagradu za životno delo 2003. godine.

– Od igrača do direktora, vidimo da postoji više smerova kojima se putuje kroz balet tokom karijere. Jedan ishod bio bi kada igrač i završi kao igrač, drugi kad se počne baviti pedagogijom, treći su oni koji postaju koreografi, četvrti se bave publicistikom, neki počinju da pišu o umetnosti. Iskreno mene se mnogo toga dotaklo. Uz igru počeo sam da se bavim pedagoškim radom, i to ovde u okviru Narodnog pozorišta. Veoma je važna bliska saradnja između igrača i pedagoga, kao i odnos sa koreografom. Oni treba da otkriju šta je u igraču – govorio je svojevremeno Dušan Simić u jednom od intervjua.

Za Dušana Simića kažu da je bio čovek rođen za scenu! Ne samo da je njegov otac bio igrač već je to postao i njegov sin David u Berlinu. Bio je to dar koji su jedan drugom uspešno prenosili u nasleđe, uvek dajući publici sve od sebe.