Одлазак играча рођеног за сцену

Иако се са балетском сценом опростио поносно као играч, првак Народног позоришта, још пре четврт века (а био је после и педагог и директор балета националног театра), још постоји публика, колеге и пријатељи који га се сећају, зато је вест да је Душан Дуја Симић (1951–2026) отишао и са животне сцене пре два дана, примљена са тугом. У каријери је одиграо много тога значајног од Петра Пана и страшног Влаха Алије, до Алберта и Хофмана... Као рођени Београђанин, у породици у којој су и мајка и отац били чланови Балета Позоришта на Теразијама, детињство је провео уз музику и игру у позоришту, а када је требало донети одлуку шта ће бити његов позив изабрао је балет. Нина Кирсанова научила га је основама класичног балета, а даље су га брусили педагози: Душанка Комендић, Ксенија Кецојевић и Мирјана Николић. На почетку професионалне каријере 1969, бриљирао је у деоници „pas de deux” из првог чина балета „Жизела”. Када је одиграо Петра Пана, постао је обожаван, док је критика већ тада била на његовој страни.

Вежбао је до савршенства, играчку технику поредио је украсним рукописом и сматрао је да је то пут ка истинској уметности. Игру Душана Симића описивали су као „полетну, изврсну, непогрешиву, изузетну”, сматрали га поузданим партнером. Одиграо је низ класичних и неокласичних улога: Лакрдијаш (Лабудово језеро), Младић (Птицо, не склапај своја крила), Тезеј (Бахус и Аријадна), Мужик са станице (Ана Карењина), Базил (Дон Кихот). Постоје и они који се сећају „Симфонијског кола”, где са Зојом Беголи вртоглаво игра. Принц Ду Си постаје у обновљеној верзији Парлићеве „Кинеске приче”, уз Ив Лу Иванке Лукатели. Ту су роле у балетима „Жизела” и „Силфиде”, потом оне карактерне попут Влаха Алије у кореографском првенцу Лидије Пилипенко „Бановић Страхиња” и у „Хофмановим причама”. Посебно је истицао рад са кореографима Димитријем Парлићем, Вером Костић, Лидијом Пилипенко, Владимиром Логуновим. Гостовао је на фестивалима у Хавани и Москви, у Лозани, Барселони, Мадриду, Дортмунду, Напуљу, Техерану и Одеси са београдским балетом. Поред тога био је стални гост загребачког позоришта у сезонама 1977–1983, где остварује улоге у балетима „Лабудово језеро”, „Жизела”, „Три мускетара”, и сплитског позоришта 1982–1986, у балетима „Петрушка”, „Жар-птица”, „Копелија”.

За улогу Влаха Алије на Фестивалу југословенских балетских уметника у Љубљани 1981. године добија награду за најбоље уметничко остварење, а главне улоге тумачили су и Раде Вучић и Марија Јанковић, његови партнери на сцени. Народно позориште му исте године додељује годишњу награду за исту ту ролу. Индивидуално гостујући за Балет Национал Каракас и Балет Маракаибо постаје добитник специјалне плакете. Двадесет година уметничког рада прославио је представом „Дон Кихот” 1990. Крајем деведесетих година прошлог века водио је балетски студио при Народном позоришту у Београду и био на позицији директора Балета. Душан Симић је активну играчку каријеру завршио улогом Ђагиљева у балету „Нижински –златна птица” на сцени Мадленијанума 2001. Удружење балетских уметника Србије доделило му је награду за животно дело 2003. године.

– Од играча до директора, видимо да постоји више смерова којима се путује кроз балет током каријере. Један исход био би када играч и заврши као играч, други кад се почне бавити педагогијом, трећи су они који постају кореографи, четврти се баве публицистиком, неки почињу да пишу о уметности. Искрено мене се много тога дотакло. Уз игру почео сам да се бавим педагошким радом, и то овде у оквиру Народног позоришта. Веома је важна блиска сарадња између играча и педагога, као и однос са кореографом. Они треба да открију шта је у играчу – говорио је својевремено Душан Симић у једном од интервјуа.

За Душана Симића кажу да је био човек рођен за сцену! Не само да је његов отац био играч већ је то постао и његов син Давид у Берлину. Био је то дар који су један другом успешно преносили у наслеђе, увек дајући публици све од себе.