Razočaranja i jedan dragoceni masterklas o sažetosti

79. KAN

Kan – Ko će kome ako neće svoj svome – u znaku ove izreke protiču prvi kanski takmičarski dani sa međunarodnim filmovima iza kojih, manjinski ili većinski, stoje francuski producenti, a u njima, bez obzira ko ih kao reditelj potpisuje, igraju sve same francuske glumačke zvezde i to po više puta. I Katrin Denev i Viržini Efira i Lea Sejdu već su viđene u po dva filma koji se takmiče za „Zlatnu palmu”.

 Pomalo razočaravajući takmičarski početak prati drastični pad temperature u pojačano vetrovitom Kanu (ujutru je već tri dana samo osam stepeni). Među tim razočaranjima je japanski film (sa francuskim koproducentom) „Beleške iz Nagija” Kodžija Fukade, koji je na ovom festivalu bio „otkriven” i nagrađen 2016. godine za film „Harmonijum” u programu „Izvestan pogled”, a prošle godine se ovde sa „Ljubav na iskušenju” predstavio u programu „Kanske premijere”. Sada se domogao glavnog takmičenja i možda se baš zato od njega očekivalo više od ove njegove skromne egzistencijalističke drame smeštene u ruralnom Nagiju u blizini vojne baze. Ovaj reditelj, scenarista, montažer i glumac sada pripoveda o umetnici Joriko, njenoj prijateljici i bivšoj snahi, tokijskoj arhitekti Juri, prikazujući u meditativnoj atmosferi dve žene na raskrsnici u životu, u trenutku kada obe traže način da se oslobode prošlosti i definišu svoj identitet...

  Još veće razočarenje stiže u vidu skupocenog francuskog filma „Paralelne priče” iranskog oskarovca Askhara Farhadija, u kojem igraju Izabel Iper, Viržini Efira i Vensan Kasel, a u maloj, ali pamtljivoj ulozi izdavača je i Katrin Denev. Ovo je priča o Silvi (Iperova), spisateljici zavisnoj od cigareta iako ima rak grla, koja u potrazi za inspiracijom za svoj novi roman, teleskopom špijunira svoje komšije u zgradi preko puta. Kada je angažovala mladića Adama da joj pomogne u svakodnevnoj rutini, ona nije svesna da će joj on preokrenuti život i rad naglavačke, sve dok fikcija, koju je zamišljala i stavljala na papir, ne nadmaši stvarnost svih njih. Početak filma je sjajan, a onda kreće Farhadijevo saplitanje u mnoštvu tih paralelnih priča i radnji i rezultat toga je velika konfuzija...

 I japanski reditelj, obožavani i nagrađivani Rjusuke Hamaguči, snimio je film u Francuskoj, sa Viržini Efira u glavnoj ulozi, i u tome se snašao znatno bolje od svog iransko kolege. U tri sata i šesnaest minuta trajanja njegovog „Iznenada” pred očima gledaoca u „hamagučijevskom” ritmu teče priča o Mari-Lu (Efira), direktorki ustanove za negu starijih osoba koja teži da uvede inovativnu filozofiju nege zasnovanu na slušanju i poštovanju dostojanstva stanovnika doma, uprkos otporu dela njenog osoblja. Njen susret sa Mari, japanskom pozorišnom rediteljkom (Tao Okamoto) koja se bori protiv raka, duboko će promeniti njen put. Njih dve će stvoriti duboko prijateljstvo i udružiti snagu u borbi da nemoguće učine mogućim...

 Francuska rediteljka Šarlin Buržoa-Take nudi dinamičan i intenzivan film „Život žene”, sa Leom Driker u ulozi 55-godišnje Gabrijele, načelnice maksilofacijalne hirurgije, koja je posvećena poslu i dušom i telom, u stalnom je pokretu i iscrpljena teretom odgovornosti. Malo je vremena za privatni život, a u njemu su voljeni muž i majka, koja zavisi od njene nege, i iznenada stvorena spisateljica koja je za potrebe svog romana prati i posmatra. Gabrijelina ravnoteža počinje da se menja, a filmska autorka svoju junakinju stavlja na test koliko daleko je spremna da ide da bi poljuljala ono što je do tada izgradila. Dinamičan i uzbudljiv je i koprodukcijsko francuski film „Nežno čudovište” austrijske rediteljke Mari Krojcer, sa Leom Sejdu u glavnoj ulozi (Sejduovu ćemo za koji dan gledati i u filmu Artura Hararija) i Katrin Denev u ulozi njene majke. Film je inspirisan istinitim slučajem koji je zaprepastio javnost, a filmsku junakinju Lusi stavio u nezavidni položaj, jer je njen voljeni muž sa kojim ima malog sina, jednog jutra uhapšen zbog sumnje da je pripadnik pedofilskog lanca ljudi umešanih u slučajeve okrutnosti, zlostavljanja i distribucije štetnog materijala sa maloletnom decom, snimljenog tokom godina. Krojcerova gradi ovu svoju dinamičnu dramu oko pitanja koliko dobro zaista poznajemo ljude koji su nam bliski i koje volimo. Lusi mora da zaštiti dete, da se sama suoči sa situacijom, zarobljena između čoveka koga voli i straha od onoga što je možda uradio...

Prve festivalske takmičarske dane obeležio je film „Otadžbina” poljskog reditelja i oskarovca Pavela Pavlikovskog, snimljen na engleskom i nemačkom jeziku i u francuskoj koprodukciji. Pavlikovski je sa ovim svojim (ponovo) crnobelim filmom od svega 82 minuta održao masterklas svim filmskim stvaraocima današnjice kako se može stvoriti film po sadržaju tako ubojito sažet, a tako moćan.

Više je nego očigledno da je Pavlikovski postao pravi majstor crnobelih slika. On ponovo stvara sjajnu atmosferu prošlosti. Ovog puta nam je poklonio priču o povratku pisca nobelovca Tomasa Mana i njegove ćerke Erike u posleratnu i podeljenu Nemačku (1949) u danima tragične smrti njegovog sina, takođe pisca, Klausa Mana. Pavlikovski narativno gradi film gotovo kao kamernu dramu, sa svedenim gestovima i velikom snagom, mudro povezujući prošlost zemlje sa sadašnjošću. Fokusiran na odnos između pisca i njegove ćerke, u izvanrednom tumačenju Hansa Cišlera i Sandre Hiler, Pavlikovski ih vodi na izazovno i emotivno putovanje preko Nemačke u ruševinama, od Frankfurta pod američkom dominacijom do Vajmara pod sovjetskom kontrolom. I tokom tog povratka kući, nakon 16 godina egzila u SAD, Man se suočava ne samo sa podeljenom otadžbinom,, već i sa dubokim raskolom unutar sopstvene porodice. Autor sa „Otadžbinom” zapravo nastavlja tamo gde je stao sa svojim nagrađivanim crnobelim delima „Ida” i „Hladni rat”, istražujući i dalje teme identiteta, porodice, ljubavi i krivice usred previranja i konfuzije posleratne Evrope. Izvrstan film, i prvi nagoveštaj jednog od mogućih kandidata za neku od ovogodišnjih kanskih nagrada.