Euforični „Hod ka nezavisnosti”

Priština – Na desetine hiljada ljudi odevenih uglavnom u crveno-crne kombinacije, boje albanske zastave, koji su na glavama nosili tradicionalne kape „keče”, euforično su okupirali juče pešačku zonu u Ulici majke Tereze, gde je održana dnevna proslava godišnjice samoproglašene nezavisnosti. Gužva je bila tolika da se od jednog do drugog kraja, dakle od spomenika Skender begu do hotela „Grand” (nekih 300 metara) pešačilo više od pola sata.

U parlamentu su, greškom ili namerno, izveštača „Politike” odveli u pres sobu sa novinarima sa Kosova i iz Albanije. Čekajući da počne prenos svečane sednice povodom godišnjice samoproglašene nezavisnosti, prisustvovao sam scenama u kojima novinari traže televizijske stanice, puštaju glasnu muziku, koja po ritmu neodoljiva podseća na turbo-folk, ustaju sa svojih stolica i igraju. Kad je sednica počela intoniranjem himne Kosova, svi do jednog su ustali, gledajući me čudno što to isto ne radim. Onda su usledili govori predsednika Kosova Fatmira Sejdijua i premijera Hašima Tačija, tokom kojih su kosovski novinari ostavljali svoje olovke i glasno aplaudirali i vikali.

Deo proslave održan je i na gradskom stadionu gde je odigrana fudbalska utakmica između Prištine i Dinama iz Tirane. Prvobitno bilo je dogovoreno da na dan samoproglašene nezavisnosti gostuje Dinamo iz Zagreba, ali to je otkazano. Utakmica je počela vatrometom. Iako se po danu efekat koji izaziva vatromet uopšte ne vidi, to nije sprečilo okupljene da oduševljeno viču svaki put kad se začuje pucanj. Mnogi sa nestrpljenjem čekaju vatromet u 22 časa uveče jer je to, kako su nam rekli, „prava stvar”. 

Posle sednice parlamenta organizovana je šetnja pod nazivom „Hod ka nezavisnosti”. Najviše pažnje privukla je grupa ljudi uvijena u crvenu zastavu sa crnim orlom koja je nosila veliki transparent na kojem je kao jedna država prikazana teritorija Albanije i Kosova sa natpisom „Šiptarija etnik”.

Interesantno je kako su organizatori ovogodišnje proslave zaobišli obelisk sa natpisom „Njuborn” koji je bio simbol nezavisnosti proglašene 17. februara prošle godine. Danas taj obelisk, ispod sportskog centra „Boro i Ramiz”(na kojem je višemetarska slika ubijenog Adema Jašarija) uopšte ne liči na sebe. Zapušten je, uprljan, iscrtan grafitima i potpisima. Na nekim mestima korozija je uništila čelik u kome je izlivena reč koja u prevodu znači „novorođeni”.

Iako su juče bili euforični, pojedinci su hladne glave govorili o svom teškom životu. Prosečna plata je ovde 220 evra mesečno, a srećnima se smatraju oni koji se zaposle u administraciji jedne od međunarodnih organizacija ili u nekoj od novootvorenih ambasada. Za život je potrebno mnogo više. Zvanični podaci kažu da 45 odsto stanovništva Kosova živi ispod granice siromaštva, odnosno sa manje od 1,5 evradnevno.

Država je najveći poslodavac i jedna od najvećih privilegija je zaposliti se u državnoj upravi. Jedan od mnogobrojnih taksista, koji se žali da malo zarađuje, a gotovo svi voze „mercedese”, ispričao je da ima problem da zaposli svog sina koji je završio fakultet. Hoće da ga zaposli u državnoj administraciji, ali kaže da su mu do sada svi tražili novac u zamenu za radno mesto. Nije imao da im plati. Plate lekara su oko 300 evra, penzije tek nešto veće od 50 evra.

Bruto društveni proizvod na Kosovu iznosi 1200 dolara, što je na nivou Etiopije. U Prištini smo čuli i podatak da trećina tog bruto društvenog proizvoda dolazi od gastarbajtera kojih ima oko 350.000 širom sveta. Zato i ovde strahuju od svetske ekonomske krize koja pogađa autoindustriju i građevinarstvo, dakle grane u kojima su mahom našli posao Albanci – gastarbajteri.

„Oni obično šalju više od polovine svoje plate. Za sebe ostavljaju minimum. Teško bi nam bilo kad bismo ostali bez tih prihoda”, priča jedan mladi Albanac.