Еуфорични „Ход ка независности”

Приштина – На десетине хиљада људи одевених углавном у црвено-црне комбинације, боје албанске заставе, који су на главама носили традиционалне капе „кече”, еуфорично су окупирали јуче пешачку зону у Улици мајке Терезе, где је одржана дневна прослава годишњице самопроглашене независности. Гужва је била толика да се од једног до другог краја, дакле од споменика Скендер бегу до хотела „Гранд” (неких 300 метара) пешачило више од пола сата.

У парламенту су, грешком или намерно, извештача „Политике” одвели у прес собу са новинарима са Косова и из Албаније. Чекајући да почне пренос свечане седнице поводом годишњице самопроглашене независности, присуствовао сам сценама у којима новинари траже телевизијске станице, пуштају гласну музику, која по ритму неодољива подсећа на турбо-фолк, устају са својих столица и играју. Кад је седница почела интонирањем химне Косова, сви до једног су устали, гледајући ме чудно што то исто не радим. Онда су уследили говори председника Косова Фатмира Сејдијуа и премијера Хашима Тачија, током којих су косовски новинари остављали своје оловке и гласно аплаудирали и викали.

Део прославе одржан је и на градском стадиону где је одиграна фудбалска утакмица између Приштине и Динама из Тиране. Првобитно било је договорено да на дан самопроглашене независности гостује Динамо из Загреба, али то је отказано. Утакмица је почела ватрометом. Иако се по дану ефекат који изазива ватромет уопште не види, то није спречило окупљене да одушевљено вичу сваки пут кад се зачује пуцањ. Многи са нестрпљењем чекају ватромет у 22 часа увече јер је то, како су нам рекли, „права ствар”. 

После седнице парламента организована је шетња под називом „Ход ка независности”. Највише пажње привукла је група људи увијена у црвену заставу са црним орлом која је носила велики транспарент на којем је као једна држава приказана територија Албаније и Косова са натписом „Шиптарија етник”.

Интересантно је како су организатори овогодишње прославе заобишли обелиск са натписом „Њуборн” који је био симбол независности проглашене 17. фебруара прошле године. Данас тај обелиск, испод спортског центра „Боро и Рамиз”(на којем је вишеметарска слика убијеног Адема Јашарија) уопште не личи на себе. Запуштен је, упрљан, исцртан графитима и потписима. На неким местима корозија је уништила челик у коме је изливена реч која у преводу значи „новорођени”.

Иако су јуче били еуфорични, појединци су хладне главе говорили о свом тешком животу. Просечна плата је овде 220 евра месечно, а срећнима се сматрају они који се запосле у администрацији једне од међународних организација или у некој од новоотворених амбасада. За живот је потребно много више. Званични подаци кажу да 45 одсто становништва Косова живи испод границе сиромаштва, односно са мање од 1,5 еврадневно.

Држава је највећи послодавац и једна од највећих привилегија је запослити се у државној управи. Један од многобројних таксиста, који се жали да мало зарађује, а готово сви возе „мерцедесе”, испричао је да има проблем да запосли свог сина који је завршио факултет. Хоће да га запосли у државној администрацији, али каже да су му до сада сви тражили новац у замену за радно место. Није имао да им плати. Плате лекара су око 300 евра, пензије тек нешто веће од 50 евра.

Бруто друштвени производ на Косову износи 1200 долара, што је на нивоу Етиопије. У Приштини смо чули и податак да трећина тог бруто друштвеног производа долази од гастарбајтера којих има око 350.000 широм света. Зато и овде страхују од светске економске кризе која погађа аутоиндустрију и грађевинарство, дакле гране у којима су махом нашли посао Албанци – гастарбајтери.

„Они обично шаљу више од половине своје плате. За себе остављају минимум. Тешко би нам било кад бисмо остали без тих прихода”, прича један млади Албанац.