Pesnik između dva strašna suda

Valjevo, Brankovina – Desanka Maksimović je matica u matičnoj košnici srpske poezije, ne samo minulog veka. Njeno poetsko ishodište je najpostojaniji tok naše epske i lirske tradicije, rekao je pesnik Gojko Đogo u subotu u Brankovini na svečanosti na kojoj mu je uručena ovogodišnja Nagrada „Desanka Maksimović” za ukupan doprinos srpskoj poeziji.

Malo je pesnika u čijem su delu podneblje, duh i duša naroda ostavili tako dubok trag kao u poeziji Desanke Maksimović, istakao je Đogo u besedi povodom nagrade, dodavši da se njeno lirsko „ja”, premda ona usvaja neke simbolističke tekovine, vrlo retko udaljava od stvarnosti i njenog ličnog iskustva.

– Ona ne beži od sebe, emocije disciplinuje, a ne beži od njih. Znala je da pesnik može misliti, osećati i slutiti šta god hoće, ali da bi to izrazio nužne su prave reči uvezane na poseban način. A Desanku su reči slušale kao što pčele slušaju maticu, u potpunom semantičkom i muzičkom saglasju – kazao je ovogodišnji laureat Desankine nagrade.

– Kao pesnik, Desanka je izrasla na razmeđu tradicionalnog i modernog pesništva, ali ne privlači je nijedan od stilskih eksperimenata koji su u prvim decenijama minulog veka zahvatili sve vrste umetničkog stvaralaštva, ne samo poeziju. Ona ne sledi nikakav poetički program, ne želi da je bilo šta ograničava i sputava njenu osobitu versifikaciju. Sa „iskonski urođenim darom” ona peva sa lakoćom, kao što diše i, nasuprot modernistima, veruje u smislenost i snagu pesničke poruke. Njeni stihovi su zasićeni humanističkim i hrišćanskim načelima i plemenitim osećanjima kao što su ljubav i dobrota, milosrđe, rodoljublje, osećanja koja bi trebalo da ispunjavaju svaku ljudsku zajednicu – besedio je Gojko Đogo.

Pesnički svet Gojka Đoga doima se kao stvaran i stamen, ocenio je stručni žiri u obrazloženju svoje jednoglasne odluke da Nagrada „Desanka Maksimović” bude dodeljena ovom pesniku. Žiri je konstatovao da se u Đogovom pesničkom svetu čvrsto drže i celovita knjiga i njen odeljak, da je „u pesmi pouzdano uglavljena i utemeljena svaka reč”, da je „sve poslagano kao utvrđenje, ali tako da pulsira i diše, jer je i sazdano od samoga života, od neumitne ljudske stvarnosti”.

– Otud, ujedno i neotklonjiv utisak da sve u tom svetu ima svoj lik i svoj odraz, da je upravo u rasponu između lika i odraza sav taj svet jednako i napet, zategnut, a i drhtav, trepetan kao struna. Drhtav od ličnih i kolektivnih briga, među kojima je sržno bdenje nad jezičkim blagom i kulturno-istorijskim nasleđem, a napet u otporu i pobuni da se odbrani istina kao stožerno etičko načelo – prenela je pesnikinja Zlata Kocić obrazloženje žirija.

Stvarnost, i pesma kao njen otisak stvarniji od nje same – to retko čudo ne bi bilo mogućno bez pesnikovog jedinstvenog posmatračkog dara, i duboke pronicljivosti, a iznad svega osetljivosti za raskoš našeg jezičkog blaga neiscrpnih mogućnosti, istakla je ona. I dodala:

– Vreme, prostor i sveukupno nasleđe, pesnik i neimar Đogo zahvata i gradi ne samo golim jezikom (bez dlaka) ili smelom rukom (pero) već i okom koje vidi i u mraku, uhom koje prati „govor tla koji sve zna i sve uzima natrag u sebe”, a na temeljima nasleđenim iz naših davnih žitija i narodnih pesama, iz živog predačkog govora, iz književnih dela prethodnika i iz svetske literature.

Đogo je pesnik sušte i impresivne metaforike, njegov jezički dar u dobroj meri se vezuje za ezopovski kod, s tim što on njime jednako prigrljuje zveri i ptice koliko i bilje (kukutu, buniku, čemeriku), drveće (hrast), toponime (Hum), i uopšte predele sa moćnim hercegovačkim kamenim gromadama i teškom podzemnom primorskom hukom..., konstatovao je žiri. I zaključio: „Svi smo vazda pred visinskim Sudijom (s verom u Njegovu pravednost), ali Gojko Đogo je, još i danas i uvek, pesnik između dva strašna suda. Od kojih je prvi apsurdan. Dovoljno su ga nagrđivali žbiri, dobro je da ga nagrađuje žiri, tim pre nagradom s časnim imenom One čiji je stih ’Od istih bolesti svi pelcovani’ Đogo ugradio među svoje stihove.”

U organizaciji Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” Valjevo i Zadužbine „Desanka Maksimović”, pod pokroviteljstvom Grada Valjeva, visoko priznanje za doprinos srpskoj poeziji, po tradiciji, uručeno je u Desankinoj školi u Brankovini.