Песник између два страшна суда

Ваљево, Бранковина – Десанка Максимовић је матица у матичној кошници српске поезије, не само минулог века. Њено поетско исходиште је најпостојанији ток наше епске и лирске традиције, рекао је песник Гојко Ђого у суботу у Бранковини на свечаности на којој му је уручена овогодишња Награда „Десанка Максимовић” за укупан допринос српској поезији.

Мало је песника у чијем су делу поднебље, дух и душа народа оставили тако дубок траг као у поезији Десанке Максимовић, истакао је Ђого у беседи поводом награде, додавши да се њено лирско „ја”, премда она усваја неке симболистичке тековине, врло ретко удаљава од стварности и њеног личног искуства.

– Она не бежи од себе, емоције дисциплинује, а не бежи од њих. Знала је да песник може мислити, осећати и слутити шта год хоће, али да би то изразио нужне су праве речи увезане на посебан начин. А Десанку су речи слушале као што пчеле слушају матицу, у потпуном семантичком и музичком сагласју – казао је овогодишњи лауреат Десанкине награде.

– Као песник, Десанка је израсла на размеђу традиционалног и модерног песништва, али не привлачи је ниједан од стилских експеримената који су у првим деценијама минулог века захватили све врсте уметничког стваралаштва, не само поезију. Она не следи никакав поетички програм, не жели да је било шта ограничава и спутава њену особиту версификацију. Са „исконски урођеним даром” она пева са лакоћом, као што дише и, насупрот модернистима, верује у смисленост и снагу песничке поруке. Њени стихови су засићени хуманистичким и хришћанским начелима и племенитим осећањима као што су љубав и доброта, милосрђе, родољубље, осећања која би требало да испуњавају сваку људску заједницу – беседио је Гојко Ђого.

Песнички свет Гојка Ђога доима се као стваран и стамен, оценио је стручни жири у образложењу своје једногласне одлуке да Награда „Десанка Максимовић” буде додељена овом песнику. Жири је констатовао да се у Ђоговом песничком свету чврсто држе и целовита књига и њен одељак, да је „у песми поуздано углављена и утемељена свака реч”, да је „све послагано као утврђење, али тако да пулсира и дише, јер је и саздано од самога живота, од неумитне људске стварности”.

– Отуд, уједно и неотклоњив утисак да све у том свету има свој лик и свој одраз, да је управо у распону између лика и одраза сав тај свет једнако и напет, затегнут, а и дрхтав, трепетан као струна. Дрхтав од личних и колективних брига, међу којима је сржно бдење над језичким благом и културно-историјским наслеђем, а напет у отпору и побуни да се одбрани истина као стожерно етичко начело – пренела је песникиња Злата Коцић образложење жирија.

Стварност, и песма као њен отисак стварнији од ње саме – то ретко чудо не би било могућно без песниковог јединственог посматрачког дара, и дубоке проницљивости, а изнад свега осетљивости за раскош нашег језичког блага неисцрпних могућности, истакла је она. И додала:

– Време, простор и свеукупно наслеђе, песник и неимар Ђого захвата и гради не само голим језиком (без длака) или смелом руком (перо) већ и оком које види и у мраку, ухом које прати „говор тла који све зна и све узима натраг у себе”, а на темељима наслеђеним из наших давних житија и народних песама, из живог предачког говора, из књижевних дела претходника и из светске литературе.

Ђого је песник суште и импресивне метафорике, његов језички дар у доброј мери се везује за езоповски код, с тим што он њиме једнако пригрљује звери и птице колико и биље (кукуту, бунику, чемерику), дрвеће (храст), топониме (Хум), и уопште пределе са моћним херцеговачким каменим громадама и тешком подземном приморском хуком..., констатовао је жири. И закључио: „Сви смо вазда пред висинским Судијом (с вером у Његову праведност), али Гојко Ђого је, још и данас и увек, песник између два страшна суда. Од којих је први апсурдан. Довољно су га нагрђивали жбири, добро је да га награђује жири, тим пре наградом с часним именом Оне чији је стих ’Од истих болести сви пелцовани’ Ђого уградио међу своје стихове.”

У организацији Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић” Ваљево и Задужбине „Десанка Максимовић”, под покровитељством Града Ваљева, високо признање за допринос српској поезији, по традицији, уручено је у Десанкиној школи у Бранковини.