Kada matura navuče stare uniforme

Matura je nekad bila jednostavna stvar. Poslednje zvono, malo piva više nego što roditelji odobravaju, mokre košulje posle kupanja u fontani, pocepane sveske i osećaj da je svet ogroman i tek otvoren. Mladi su se radovali budućnosti.

Danas se, međutim, po evropskim gradovima sve češće dešava nešto čudno. Umesto da mladi proslavljaju ono što dolazi, neki od njih počinju da slave ono što je trebalo zauvek da ostane iza nas. Umesto pesama o životu – pokliči. Umesto veselja – simboli koji mirišu na barut i istorijske jame.

Hrvatski maturanti danas širom zemlje slave kraj srednje škole, a "snimak dana" stiže iz Zagreba, sa Trga Bana Jelačića, gde su ovi tek punoletni ljudi izazvali veliki skandal, pošto su skandirali "Ajmo, ajmo, ustaše".

Snimak ovog užasa objavio je hrvatski portal "Index.hr", a komentari ispod teksta su prepuni osuda ovog divljačkog ponašanja.

Hrvatski mediji pišu o maturantima u Zagrebu i drugim gradovima koji su proslavu začinili ustaškim pokličima i simbolima. Ali bilo bi previše jednostavno reći: „Eto, to je hrvatski problem.“ Nije.

Evropa poslednjih godina gleda nešto što je dugo smatrala nemogućim. U Nemačkoj rastu ekstremne grupe, u Francuskoj jačaju radikalni pokreti, u mnogim zemljama neonacizam se više ne šapuće nego govori naglas. Društvene mreže su od starih ideologija napravile novu robu – kratke snimke, efektne parole i simbole koji mladima izgledaju kao bunt.

A najopasnije je što većina te dece ne zna šta zapravo nosi na majicima.

Za mnoge od njih to nije ni Pavelić, ni Hitler, ni ustaše, ni fašizam. To je provokacija. To je način da se šokiraju profesori, roditelji i društvo. Problem je što istorija ima nezgodnu osobinu – ona ne pita da li si se igrao.

Danas u Zagrebu

Generacije koje su pamtile ratove postepeno odlaze. Sa njima odlazi i lično sećanje na strah. Današnjoj deci Drugi svetski rat ponekad izgleda udaljenije nego nama Napoleonovi ratovi. A kada nestane živo sećanje, pojavljuju se „romantičari istorije“.

Oni onda počinju da pričaju kako „nije sve bilo tako“, kako su „svi činili zločine“, kako su „to samo simboli“, kako „nema razloga za dramu“.

Ali simboli nikada nisu samo simboli.

Kukasti krst nije crtež. Ustaški pozdrav nije obična rečenica. Kao što ni hrvatske, srpske, bošnjačke ili bilo koje druge ratne mržnje na Balkanu nisu bile samo reči.

Sve je počinjalo rečima.

I možda je to najtužnije u čitavoj priči: maturanti bi trebalo da gledaju ka budućnosti, a ne da pozajmljuju duhove iz najmračnijih podruma Evrope.

Jer kada osamnaestogodišnjak navuče simbole iz četrdesetih godina prošlog veka, nije problem što on liči na prošlost. Problem je što prošlost počinje da liči na budućnost.