Када матура навуче старе униформе

Матура је некад била једноставна ствар. Последње звоно, мало пива више него што родитељи одобравају, мокре кошуље после купања у фонтани, поцепане свеске и осећај да је свет огроман и тек отворен. Млади су се радовали будућности.

Данас се, међутим, по европским градовима све чешће дешава нешто чудно. Уместо да млади прослављају оно што долази, неки од њих почињу да славе оно што је требало заувек да остане иза нас. Уместо песама о животу – покличи. Уместо весеља – симболи који миришу на барут и историјске јаме.

Хрватски матуранти данас широм земље славе крај средње школе, а "снимак дана" стиже из Загреба, са Трга Бана Јелачића, где су ови тек пунолетни људи изазвали велики скандал, пошто су скандирали "Ајмо, ајмо, усташе".

Снимак овог ужаса објавио је хрватски портал "Индеx.хр", а коментари испод текста су препуни осуда овог дивљачког понашања.

Хрватски медији пишу о матурантима у Загребу и другим градовима који су прославу зачинили усташким покличима и симболима. Али било би превише једноставно рећи: „Ето, то је хрватски проблем.“ Није.

Европа последњих година гледа нешто што је дуго сматрала немогућим. У Немачкој расту екстремне групе, у Француској јачају радикални покрети, у многим земљама неонацизам се више не шапуће него говори наглас. Друштвене мреже су од старих идеологија направиле нову робу – кратке снимке, ефектне пароле и симболе који младима изгледају као бунт.

А најопасније је што већина те деце не зна шта заправо носи на мајицима.

За многе од њих то није ни Павелић, ни Хитлер, ни усташе, ни фашизам. То је провокација. То је начин да се шокирају професори, родитељи и друштво. Проблем је што историја има незгодну особину – она не пита да ли си се играо.

Данас у Загребу

Генерације које су памтиле ратове постепено одлазе. Са њима одлази и лично сећање на страх. Данашњој деци Други светски рат понекад изгледа удаљеније него нама Наполеонови ратови. А када нестане живо сећање, појављују се „романтичари историје“.

Они онда почињу да причају како „није све било тако“, како су „сви чинили злочине“, како су „то само симболи“, како „нема разлога за драму“.

Али симболи никада нису само симболи.

Кукасти крст није цртеж. Усташки поздрав није обична реченица. Као што ни хрватске, српске, бошњачке или било које друге ратне мржње на Балкану нису биле само речи.

Све је почињало речима.

И можда је то најтужније у читавој причи: матуранти би требало да гледају ка будућности, а не да позајмљују духове из најмрачнијих подрума Европе.

Јер када осамнаестогодишњак навуче симболе из четрдесетих година прошлог века, није проблем што он личи на прошлост. Проблем је што прошлост почиње да личи на будућност.