Merilin, van klišea

Jedinstvena retrospektiva u Parizu, u Francuskoj kinoteci, organizovana povodom stogodišnjice rođenja Merilin Monro, kako bi rekli, ikone 20. veka, nudi nov pogled na njeno nasleđe, specifičan po tome što je, pre svega, oslobođen pojednostavljenja i klišea koji su se oko nje nagomilali tokom godina.

Mada je ova holivudska glumica igrala u više od 30 filmova i radila sa mnogim poznatim rediteljima, godinama je njen talenat često bio potcenjivan, a karijera procenjivana kroz prizmu njenog privatnog života i emocionalnih borbi, konstatuju francuski mediji koji ne bez ponosa tvrde da izložba u Parizu nastoji da preokrene ovu perspektivu, stavljajući u prvi plan njene uloge, njen glumački stil i umetnički razvoj. Kustoskinja izložbe Florans Tiso pokušava da pokaže koliko je gluma Merilin Monro bila raznovrsna i koliko je svesno konstruisala svoje likove, iako je često dobijala slične i stereotipne uloge. Ona ispituje klišee i glasine tabloidne štampe kako bi redefinisala pravu vrednost umetnice. Dakle, baveći se karijerom i talentom glumice koja je suviše često bila ismevana i omalovažavana, izložba je fokusirana na glumački rad Merilin Monro i na uloge koje su obeležile njenu kratku holivudsku karijeru.

Mada je u godini kada se obeležava vek od rođenja holivudske ikone (rođena je 1. juna 1926), organizovano dosta izložbi u svetu, postavka u Parizu „Merilin Monro: 100 godina!”, koja je otvorena 8. aprila i trajaće do 26. jula, s pravom se opisuje kao jedinstvena. Jedna od njenih ključnih tema jeste raskol između slike Merilin Monro kao zvezde i njenih ambicija kao glumice dok je pokušavala da se oslobodi stereotipa o lepotici bez mnogo pameti, imidža koji je holivudski studio „20th Century Fox” godinama podgrevao oko njenog imena. Izložba upravo i prikazuje sistem koji ju je stvorio. Holivudski studiji, posebno pomenuti „20th Century Fox”, oblikovali su njenu sliku u javnosti tako da je na neki način ona bila „napisana” i pre nego što su je ljudi videli. A kada su je ugledali, pod strogom kontrolom studija, videli su ono što su želeli da vide i ta slika je bila idealna za pogrešno razumevanje. Studiji su je stvorili, javnost ju je osuđivala, a društvo joj je postavljalo granice, konstatuju zapadni mediji, tvrdeći da je sve ovo oblikovalo ne samo to kako su je ljudi videli dok je bila živa, već i kako je danas pamte.

Izložba u Parizu pokazuje kako je stvoren mit o Merilin. Njenu priču – od teškog detinjstva do ogromne slave – delimično je oblikovala filmska industrija. Filmska prekretnica ulogom u „Nijagari” (1953) učvrstila je njen imidž fascinantne i opasne žene, dok je skandal oko objavljivanja njenih fotografija na kojima je gola, trajno povezao njen imidž sa seksualnošću. Simbol lepote i ženstvenosti, Merilin Monro je, u vreme kada se društvo borilo da se oslobodi ograničenja starog sveta, postala otelotvorenje „fatalne žene” i seksualne slobode, što su etikete koje su je teško opterećivale. Mediji danas tvrde da se glumica suočavala sa seksističkim napadima Holivuda i štampe, boreći se protiv fantazija, glasina i emocionalnog zlostavljanja koje je bilo sve češće oko nje.

Oni koji su videli izložbu kažu da na prvi pogled sve deluje upravo onako kako biste i očekivali – kostimi, fotografije, filmski isečci, sve je tu u slavu ikone 20. veka. Ali to je samo početak koji posetioce snažno suočava sa mitom. Ubrzo, međutim, postaje jasno da izložba dovodi u pitanje fuziju između Monro zvezde i Monro glumice, kao i ukorenjenu ideju da je ona jednostavno „igrala samu sebe”. Kustoskinja izložbe i njene kolege tvrde suprotno. Za njih ona nije seks-simbol već umetnica. Pozivaju posetioce da je pažljivo posmatraju, jer će im odjednom njene uloge u filmovima poput „Neki to vole vruće” ili „Autobuska stanica” početi da deluju konstruisano, čak i strateški.

Od njenih ranih dana do prerane smrti, pariska izložba stavlja glumicu u prvi plan, ističući kako je učila i trudila se da bi usavršila svoj zanat i zaslužila priznanje za svoj talenat. Vremenom su počeli da je posmatraju i kao ličnost sa feminističkom dimenzijom – ženu koja je postigla uspeh, borila se za svoj položaj i nastojala da preuzme kontrolu nad sopstvenom karijerom. Njeno preseljenje u Njujork, učenje u Glumačkom studiju i osnivanje sopstvene produkcijske kuće bili su jasni znaci ove promene.

Izložba u Francuskoj kinoteci ističe želju Merilin Monro za nezavisnošću, njenu borbu protiv javnosti, medija i holivudskih studija da odbrani i redefiniše svoj imidž.

„Pokušavam da pronađem sebe. Pokušavam da budem najbolja što mogu. Ali ljudi stalno pokušavaju da mi kažu ko sam”, objasnila je jednom i sama svoj najveći problem.

Poslednje godine njenog života često su opisivane kroz prizmu problema i teških iskustava. Međutim, upravo pariska izložba podseća da je iza tih priča stajala zrela glumica, što dokazuju njene kasnije uloge. Postavka u Francuskoj kinoteci stavlja glumičin rad u prvi plan, ali se bori da prevaziđe medijske narative kako bi predstavila autentičniji portret ove u suštini nesrećne žene koja je, činilo se, imala sve, a zapravo nije imala ono što je najviše želela – kontrolu nad vlastitim životom.

Njena smrt lebdi nad izložbom kao nešto što menja način na koji sve vidimo, a što mitove, glasine i opsesiju čini još jačim. Francuski mediji kažu da ova izložba pokazuje koliko je njena smrt oblikovala njen imidž – Merilin Monro postaje manje osoba koja je umrla, a više priča koja nikada ne prestaje da se menja.

Pariskom postavkom odata je počast američkoj glumici koja se proslavila meteorskim usponom, koliko nezaboravnim, toliko i prokletim, i preminula kada je imala samo 36 godina (4. avgusta 1962), ostavljajući iza sebe trajno i kontroverzno nasleđe. Izložba pokazuje zašto je njeno pravo ja uvek bilo teško shvatiti i zašto je ta misterija ono što je i dalje održava u životu.

Knjiga Katrin Denev o Merilin Monro

„Marilyn chérie” naziv je knjige koju je u Francuskoj objavila glumica Katrin Denev u čast stogodišnjice rođenja Merilin Monro. U ovoj foto-knjizi francuska glumica zapravo komentariše oko stotinu fotografija holivudske dive koje je odabrao kolekcionar Sebastijan Košon, izražavajući svoje divljenje. Katrin Denev tvrdi da je američka zvezda, izvan glamuroznog mita koji ju je okruživao, bila veoma dobra glumica i „najlepša slika žene koja je ikada viđena na ekranu”.

„Bila je veoma svesna svog imidža i kako se on može koristiti... Bila je, zaista, veoma moderna, ali pre svega dobra glumica”, piše Katrin Denev koja nikada nije upoznala Merilin Monro, ali je gledala sve njene filmove.