Мерилин, ван клишеа

Јединствена ретроспектива у Паризу, у Француској кинотеци, организована поводом стогодишњице рођења Мерилин Монро, како би рекли, иконе 20. века, нуди нов поглед на њено наслеђе, специфичан по томе што је, пре свега, ослобођен поједностављења и клишеа који су се око ње нагомилали током година.

Мада је ова холивудска глумица играла у више од 30 филмова и радила са многим познатим редитељима, годинама је њен таленат често био потцењиван, а каријера процењивана кроз призму њеног приватног живота и емоционалних борби, констатују француски медији који не без поноса тврде да изложба у Паризу настоји да преокрене ову перспективу, стављајући у први план њене улоге, њен глумачки стил и уметнички развој. Кустоскиња изложбе Флоранс Тисо покушава да покаже колико је глума Мерилин Монро била разноврсна и колико је свесно конструисала своје ликове, иако је често добијала сличне и стереотипне улоге. Она испитује клишее и гласине таблоидне штампе како би редефинисала праву вредност уметнице. Дакле, бавећи се каријером и талентом глумице која је сувише често била исмевана и омаловажавана, изложба је фокусирана на глумачки рад Мерилин Монро и на улоге које су обележиле њену кратку холивудску каријеру.

Мада је у години када се обележава век од рођења холивудске иконе (рођена је 1. јуна 1926), организовано доста изложби у свету, поставка у Паризу „Мерилин Монро: 100 година!”, која је отворена 8. априла и трајаће до 26. јула, с правом се описује као јединствена. Једна од њених кључних тема јесте раскол између слике Мерилин Монро као звезде и њених амбиција као глумице док је покушавала да се ослободи стереотипа о лепотици без много памети, имиџа који је холивудски студио „20th Century Fox” годинама подгревао око њеног имена. Изложба управо и приказује систем који ју је створио. Холивудски студији, посебно поменути „20th Century Fox”, обликовали су њену слику у јавности тако да је на неки начин она била „написана” и пре него што су је људи видели. А када су је угледали, под строгом контролом студија, видели су оно што су желели да виде и та слика је била идеална за погрешно разумевање. Студији су је створили, јавност ју је осуђивала, а друштво јој је постављало границе, констатују западни медији, тврдећи да је све ово обликовало не само то како су је људи видели док је била жива, већ и како је данас памте.

Изложба у Паризу показује како је створен мит о Мерилин. Њену причу – од тешког детињства до огромне славе – делимично је обликовала филмска индустрија. Филмска прекретница улогом у „Нијагари” (1953) учврстила је њен имиџ фасцинантне и опасне жене, док је скандал око објављивања њених фотографија на којима је гола, трајно повезао њен имиџ са сексуалношћу. Симбол лепоте и женствености, Мерилин Монро је, у време када се друштво борило да се ослободи ограничења старог света, постала отелотворење „фаталне жене” и сексуалне слободе, што су етикете које су је тешко оптерећивале. Медији данас тврде да се глумица суочавала са сексистичким нападима Холивуда и штампе, борећи се против фантазија, гласина и емоционалног злостављања које је било све чешће око ње.

Они који су видели изложбу кажу да на први поглед све делује управо онако како бисте и очекивали – костими, фотографије, филмски исечци, све је ту у славу иконе 20. века. Али то је само почетак који посетиоце снажно суочава са митом. Убрзо, међутим, постаје јасно да изложба доводи у питање фузију између Монро звезде и Монро глумице, као и укорењену идеју да је она једноставно „играла саму себе”. Кустоскиња изложбе и њене колеге тврде супротно. За њих она није секс-симбол већ уметница. Позивају посетиоце да је пажљиво посматрају, јер ће им одједном њене улоге у филмовима попут „Неки то воле вруће” или „Аутобуска станица” почети да делују конструисано, чак и стратешки.

Од њених раних дана до преране смрти, париска изложба ставља глумицу у први план, истичући како је учила и трудила се да би усавршила свој занат и заслужила признање за свој таленат. Временом су почели да је посматрају и као личност са феминистичком димензијом – жену која је постигла успех, борила се за свој положај и настојала да преузме контролу над сопственом каријером. Њено пресељење у Њујорк, учење у Глумачком студију и оснивање сопствене продукцијске куће били су јасни знаци ове промене.

Изложба у Француској кинотеци истиче жељу Мерилин Монро за независношћу, њену борбу против јавности, медија и холивудских студија да одбрани и редефинише свој имиџ.

„Покушавам да пронађем себе. Покушавам да будем најбоља што могу. Али људи стално покушавају да ми кажу ко сам”, објаснила је једном и сама свој највећи проблем.

Последње године њеног живота често су описиване кроз призму проблема и тешких искустава. Међутим, управо париска изложба подсећа да је иза тих прича стајала зрела глумица, што доказују њене касније улоге. Поставка у Француској кинотеци ставља глумичин рад у први план, али се бори да превазиђе медијске наративе како би представила аутентичнији портрет ове у суштини несрећне жене која је, чинило се, имала све, а заправо није имала оно што је највише желела – контролу над властитим животом.

Њена смрт лебди над изложбом као нешто што мења начин на који све видимо, а што митове, гласине и опсесију чини још јачим. Француски медији кажу да ова изложба показује колико је њена смрт обликовала њен имиџ – Мерилин Монро постаје мање особа која је умрла, а више прича која никада не престаје да се мења.

Париском поставком одата је почаст америчкој глумици која се прославила метеорским успоном, колико незаборавним, толико и проклетим, и преминула када је имала само 36 година (4. августа 1962), остављајући иза себе трајно и контроверзно наслеђе. Изложба показује зашто је њено право ја увек било тешко схватити и зашто је та мистерија оно што је и даље одржава у животу.

Књига Катрин Денев о Мерилин Монро

„Marilyn chérie” назив је књиге коју је у Француској објавила глумица Катрин Денев у част стогодишњице рођења Мерилин Монро. У овој фото-књизи француска глумица заправо коментарише око стотину фотографија холивудске диве које је одабрао колекционар Себастијан Кошон, изражавајући своје дивљење. Катрин Денев тврди да је америчка звезда, изван гламурозног мита који ју је окруживао, била веома добра глумица и „најлепша слика жене која је икада виђена на екрану”.

„Била је веома свесна свог имиџа и како се он може користити... Била је, заиста, веома модерна, али пре свега добра глумица”, пише Катрин Денев која никада није упознала Мерилин Монро, али је гледала све њене филмове.