Testament kraljice majke još tajna

Sedam godina od smrti jedne od najomiljenijih ličnosti engleske krune, kraljice majke, Elizabete, javnost i dalje intrigira šta je ona, kome i koliko ostavila i da li su njeni potomci na imovinu koju je razdelila platili državi odgovarajuće nasledne takse.

Ledi Elizabeta Anđela Margerit Bous Lajon, kraljica majka, umrla je 30. marta 2002. godine u 101. godini. Čim je prošla trodnevna nacionalna žalost, jedan član Donjeg doma zatražio je dopuštenje od Bakingemske palate da se Elizabetin testament otvori, ne bi li javnost bila upoznata sa pojedinostima o daljem raspolaganju njenom nepokretnom imovinom, koja je u to vreme, po pisanju britanskog „Gardijana”, procenjivana između 50 i 70 miliona engleskih funti.

U kraljevskom maniru, bez suvišnih reči i objašnjavanja, londonski dvor je odbio ovu „sugestiju” uvaženog poslanika hladno mu stavljajući do znanja da javno čitanje „poslednje želje” kraljice majke „ne dolazi u obzir”. Jer, kako se vrlo brzo ispostavilo, kraljičina kćerka, aktuelna vladarka Elizabeta Druga izričito je tražila od višeg suda (i dobila odobrenje) da majčina oporuka, kao i testament njene pokojne sestre, princeze Margarete (preminule 2002. u 71. godini) ostanu zapečaćeni do daljnjeg.

Činjenica da legalno „pečaćenje” testamenta na nečiji privatni zahtev vuče korene još iz 19. veka i da je još tada uvedeno u sudsku praksu, po svemu sudeći, pokolebala je zabrinutog poslanika da bude uporan i da ne insistira više da se javnosti otkriju detalji sadržaja kraljičine zaostavštine.

Koliko je, recimo, stvarno, bogata bila kraljica majka  kome je ostavila brdo nakita ili, na primer, kolekciju vrednih slika (uključujući jednog Monea ili Avgustusa Džona), nije dakle obelodanjeno. Znalo se jedino da niko nema prava da iz zaostale imovine izdvoji i otuđi njenu glavnu rezidenciju. Međutim, ono što je najviše kopkalo obične ljude, i tada i danas, jeste da li je neko od kraljevskih unuka i praunuka, na koje je mislila brižna baka u poslednjem času, izmirio dug za sve materijalne vrednosti koje im je ostavila u amanet. 

Sumnja da su srećni potomci krunisane ženske glave iz 1937. godine izbegli obavezne nasledne takse potkrepljena je saznanjem da je kraljica majka nadživela (nekih sedam godina) zaveštali fond, koji je sama osnovala (1997 godine) i u kojem im je ostavila 19 miliona funti. Drugim rečima, niko ništa nije platio za to nasledstvo.

A kada je kraljica majka umrla, prema nekim potvrđenim informacijama koje su stizale iz Bakingemske palate, Elizabeta Druga nije bila u obavezi da plati ni dinar za majčinu zaostavštinu na osnovu takozvanog prenosnog sporazuma „sa suverena na suverena” koji je britanska kruna postigla sa tadašnjom vladom Džona Mejdžera.

Da je tako nešto isuviše velika privilegija za ionako privilegovan kraljevski sloj upozorio je nedavno drugi član Parlamenta. Liberal Norman Bejker, komentarišući odluku Elizabete Druge da majčin testament što duže drži u tajnosti, izjavio je, kako prenosi „Telegraf”, da bi njegovo otpečaćenje možda pokrenulo i neka druga manje prijatna pitanja za kraljevsku familiju. Kao recimo, da li postoji dalja potreba da budu na takozvanoj civilnoj listi, jednoj od krupnih stavki u državnom budžetu, a koja se svake godine isplaćuje vladaru da bi se izdržavali on i njegova porodica. Jer nema sumnje, kaže, da je ogroman novac prešao „iz ruke u ruku” (dovoljan za udoban i lep život) bez da je i cent za takvu transakciju završio u državnoj kasi.

Mirjana Aksentijević