Pomirenje možda stiže – ali ne u ovom veku

Postoje izjave koje se izgovore da bi smirile situaciju. I postoje one koje zvuče kao da su namenjene nekome ko će ih čitati za pedeset ili sto godina. Upravo u tu drugu kategoriju spada poruka ukrajinskog ambasadora pri UN Andrij Melnik da između Ukrajine i Rusije neće biti pomirenja „decenijama, možda i vekovima“.

Kada diplomata upotrebi reč „vekovi“, to je trenutak kada i iskusni prevodioci verovatno dva puta provere slušalice. Jer diplomatija je tradicionalno bila umetnost ostavljanja otvorenih vrata. Ovde, međutim, deluje kao da se ne raspravlja o vratima već o tome koliko slojeva betona treba sipati preko njih.

Hitna sednica Saveta bezbednosti UN, sazvana na zahtev Moskve zbog navoda o napadu na internat u Luganskoj oblasti, pretvorila se u još jedan dobro poznat međunarodni scenario: dve strane govore o istom događaju, ali kao da opisuju dve različite planete.

Ukrajinska strana optužila je Moskvu za pokušaj „izvrtanja stvarnosti“ i politički teatar, dok Rusija tvrdi da je reč o napadu ukrajinskih dronova sa teškim posledicama po civile. I tako se već godinama u Ujedinjenim nacijama smenjuju govori, optužbe, dokumenta, fotografije i pozivi na nezavisne istrage, dok se na terenu smenjuju rakete.

Najzanimljiviji deo nije ni spor oko pojedinačnog incidenta. On je samo još jedna epizoda u mnogo široj priči. Prava težina nalazi se u rečenici o pomirenju.

Jer istorija je prilično neposlušna stvar. Ona ima čudnu naviku da stalno demantuje sigurne prognoze. Narodi koji su vodili krvave ratove danas su saveznici, države koje su jedna drugoj crtale mete kasnije su crtale zajedničke ekonomske planove. Evropa je, uostalom, nastala i na ideji da večni neprijatelji ipak ponekad mogu da postanu komšije koje više raspravljaju o cenama gasa nego o granicama.

Ali kada rat traje, a žrtve stižu svakog dana, prostor za takve misli postaje izuzetno mali. U ratnim vremenima reč „nikada“ uvek deluje snažno i ubedljivo.

Problem je što politika ima običaj da posle izvesnog vremena uzme gumicu i izbriše upravo ono što je nekada bilo zapisano velikim slovima.

Do tada, međutim, UN će verovatno nastaviti svoj poznati ritual: jedni će govoriti da brane istinu, drugi da brane pravdu, a svet će strpljivo čekati da neko konačno otvori sednicu na temu koja najviše nedostaje – kako uopšte izgleda put do mira.