Zahvalnost u koverti

Dva lekara E. S. i V. R. iz bolnice u Vučitrnu završila su nedavno iza rešetaka zbog sumnje da su počinila krivično delo primanje mita, pošto su u nekoliko navrata tražila i primala novac od građana zarad pružanja zdravstvenih usluga. Krivični zakonik Republike Srbije ovakav čin prepoznaje kao krivično delo, s druge strane građani to prepoznaju kao praksu pa u bolnice ne odlaze bez pića, bombonjere i koverte – posebno uoči većeg operacionog zahvata. Ipak, svako je nevin dok se ne pokaže suprotno, a priča o mitu u raznim branšama ostaje negde „ispod žita”.

Prema definiciji, mito predstavlja davanje, ponudu ili obećanje poklona ili druge koristi kako bi jedno lice u okviru vršenja svojih ovlašćenja izvršilo radnju koju ne bi smelo izvršiti ili kako ne bi izvršilo radnju koju bi moralo izvršiti, rekao je za „Politiku” advokat Milutin Radoičić ističući da u svojoj suštini mito predstavlja nekakvu, najčešće materijalnu, korist koja se daje na raspolaganje licu koje vrši određena službena ovlašćenja da preduzme radnju koju ne bi smelo da izvrši ili da preduzme radnju koju je bilo dužno da preduzme.

Tanka je pak linija između poklona i mita jer, kako je kazao naš sagovornik, poklon sam po sebi nije nužno nezakonit.

„Razlika između poklona i mita najčešće se procenjuje prema trenutku, nameri i vrednosti. Na primer, simboličan znak zahvalnosti nakon uspešno završenog posla može imati drugačiji karakter od novca ili skupocenog dara koji se daje unapred kako bi neko dobio privilegovan tretman. U praksi, granica često nije jednostavna, zbog čega mnoge profesije imaju stroga pravila o tome šta sme, a šta ne sme da se primi”, objasnio je advokat Radoičić.

Na pitanje šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno, naš sagovornik je odgovorio kratko – to zavisi od profesije, internih pravila i okolnosti konkretnog slučaja.

„U većini profesija dozvoljeni su simbolični pokloni male vrednosti koji ne utiču na nepristrasnost i profesionalno postupanje. Međutim, novac ili pokloni veće vrednosti mogu predstavljati osnov za sumnju na korupciju ili povredu profesionalne etike.

Kod lekara su pravila posebno osetljiva jer zdravstvena zaštita mora biti jednako dostupna svima. Ako pacijent daje novac ili vredan poklon kako bi dobio bolji tretman, brži pregled ili određenu uslugu, to može imati elemente mita”, istakao je naš sagovornik.

Podsetio je da Zakon o zdravstvenoj zaštiti propisuje da lekar može da primi poklon manje vrednosti koji nije izražen u novcu ili u hartijama od vrednosti čija pojedinačna vrednost ne prelazi pet odsto, a ukupna vrednost ne prelazi iznos od jedne prosečne mesečne plate bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, te se takav poklon neće smatrati korupcijom.

Primera je, napomenuo je, mnogo. Govoreći iz ugla svoje struke naš sagovornik je istakao da advokati imaju pravo na nagradu za rad kroz ugovorenu advokatsku tarifu, ali ne i da traže ili primaju nezakonitu korist radi uticaja na institucije ili postupke.

„Advokati nisu vršioci javnih ovlašćenja, te shodno tome isti po pravilu retko mogu biti direktni primaoci mita. Svakako, advokati u određenim situacijama mogu biti posrednici između davaoca mita i primaoca mita, a koje posredovanje je takođe kažnjivo zakonom”, kazao je Radoičić.

Tu se otvara novo pitanje, ko je kriv – da li osoba koja daje ili prima mito ili pred zakonom odgovaraju obe strane.

Advokat Milutin Radoičić napominje da prema krivičnom zakonodavstvu i davanje i primanje mita predstavljaju krivična dela. Dakle, odgovornost može postojati na obe strane.

„Važno je razumeti da će se u svakom pojedinačnom slučaju uvek procenjivati i utvrđivati sve konkretne okolnosti koje mogu da budu od značaja za donošenje odluke o krivici učinioca, stepenu odgovornosti, postojanju olakšavajućih ili otežavajućih okolnosti i slično (na primer, da li je neko dobrovoljno nudio novac radi privilegije ili je bio praktično primoran da plati kako bi ostvario osnovno pravo)”, objasnio je naš sagovornik.

Dokazivanje korupcije je često složen proces jer se, istakao je advokat Radoičić, takve radnje uglavnom odvijaju bez svedoka i van formalnih tokova. U praksi se koriste različiti dokazi: svedočenja učesnika, audio i video snimci, prepiske, obeležen novac, finansijski tragovi...

„U pojedinim slučajevima građani unapred prijave policiji ili tužilaštvu da im je tražen novac, pa se organizuje kontrolisana predaja novca. Tada se koriste obeležene novčanice i druge metode kako bi se nesporno utvrdilo da je mito primljen. Takođe, značajnu ulogu ima analiza nesrazmere između prihoda i posedovane imovine kod osumnjičenih lica”, upozorio je naš sagovornik.

Iako je zakon jasan, statistika kaska.

„Praksa pokazuje da je korupcija i dalje ozbiljan društveni problem, naročito u oblastima gde građani često dolaze u kontakt sa državnim institucijama – zdravstvu, administraciji, javnim nabavkama i pojedinim inspekcijskim postupcima. Međutim, poslednjih godina raste svest građana da mito nije ’normalna pojava’ niti ’način da se završi posao’, već krivično delo koje narušava poverenje u institucije i stvara nejednakost među ljudima.

I dalje postoji određena društvena tolerancija prema takozvanim ’malim poklonima’, posebno u zdravstvu, jer deo građana to doživljava kao izraz zahvalnosti. Ipak, upravo takva praksa može otvoriti prostor za zloupotrebe i stvaranje osećaja da bez dodatnog novca ili poklona građani ne mogu ostvariti svoja osnovna prava”, zaključio je Radoičić za naš list.