ANA IZ KOMŠILUKA

Tačno pre deset godina, novinarka "Špigla" Renata Flotau mi je pomogla da stignem u sam centar albanske pobune. Bio je to poluvojni štab Adema Demaćija, "kosovskog Mendele" u jednoj zabačenoj prištinskoj ulici. Oko njega su bili svi mladi lavovi, vukovi, šta sve ne, svi kasnije proslavljeni nasilnici, zločinci i nacionalni junaci. Danas su to pregovarači u Beču i Briselu, lideri novog Kosova. Demaćija nigde nema, svi njegovi đaci davno su prerasli ekstremnu Ademovu revolucionarnost. A on je tada rekao doslovce: "Milošević i Šešelj rade u korist nezavisnog Kosova".

Rade li to zaista još, ili su već uradili? Milošević je umro tamo gde vojvoda uporno objašnjava svoj urnebesni nacionalni program. Njih dvojica su možda učinili sve što su mogli, sve najgore u dobrim (?) namerama. Ali, ko živ, ko mrtav, obojica su eksponati u muzeju jednog apsurdnog vremena. Kao takvi, više ne mogu biti opravdanje za sve što će nam se dogoditi. Niti je Demaćijevo opažanje u novembru 97. moglo da bude toliko dalekovido. Da jeste, srpski istorijski dvojac još bi uživao u rezultatima svog genijalnog projekta.

Ako se maskota albanske pobune ne javlja iz razloga pomanjkanja elana, ili poznih godina, može li neko da nam kaže u čemu je stvar: ko danas radi u korist srpske štete? Deseti decembar se opasno primakao, a mi smo navikli da se držimo rokova kao neizbežnih sudbinskih izazova.

Pravo pitanje za sve nas bi moglo da glasi: šta će se događati "dan posle" i u danima koji dolaze posle njega? Takav upit je ostao bez odgovora samo iz jednog razloga, i oni koji su dužni da ga daju i učine nam život izvesnijim – ne mogu da znaju šta da kažu. To je ozbiljna neugodnost u koju je zapala srpska politička elita.

Tim ljudima priliči svaka kontrolisana ljutnja povodom nasilja nad Srbijom. Ali bilo bi dobro da je tu i takt koji nas uvek može vratiti u igru. Naši lideri još nemaju valjanu računicu koja nas vodi ka nekakvom relativno bezbolnom spasu, i pored mogućeg "nemilog ishoda"!

Sav srpski zvanični optimizam sveden je na "rezolutno neprihvatanje" i saveznike čija je pouzdanost bitno uslovljena okolnostima koje su daleko od našeg uticaja. Među našim saveznicima još nisu one države koje su u snazi da donose odluke koje prate naše vitalne interese. Moć srpske države u čuvanju vrednosti koje se smatraju neprikosnovenim – simbolična je.

Srbima koji žive na Kosovu, savetovano je da bojkotuju tamošnje izbore. Taj stav je vrlo zanimljiv i prepun dokaza da sve tako mora. Ali je i pomalo ćudljiv, pomalo tugaljiv, mnogo nervozan, uglavnom neproduktivan. Da ne kažemo štetan. Srbi će izgubiti i tamo gde su u većini. Pristaće da budu ispisani iz procesa bilo kakve građanske evolucije. Sve to mogu da shvate i kao pripremu za novi egzodus, prisilnu srpsku ratnu strategiju 20. veka.

Znači li to da je Srbija ponovo spremna da dočeka više desetina hiljada novih nesrećnika, kako to u svom istraživanju, kao nužni produkt nove političke mape na Balkanu, vidi jedna istraživačka agencija? Možda se srpsko rodoljublje više ne može izraziti još jednom raspodelom siromaštva, po principu – jadnici otud, jadnici ovde! Ako se i to dogodi, sve ponovo ide na isti, ispražnjen račun. Rekosmo li već da je vrlo skromna saradnja Srbije sa snagama Kfora, koje imaju mandat da zaštite Srbe od svakoga zla. Osim možda od bežanja u iscrpljenu maticu.

Da zlo više nije u rukavicama, može se videti iz aktivnosti nekakve "Albanske nacionalne armije". Skraćeno, ta fantomska gerila ima lepo žensko, nealbansko ime. Sve ostalo je mračno predskazanje.

"Ana" se pojavljuje kao zaštitnik interesa kosovskih Albanaca, nezavisno od toga šta se ima desiti 10. decembra. To su uglavnom novi, nestrpljivi nasilnici, inspirisani poduhvatima Tačija, Haradinaja i Čekua. Danas ih se Hašim odriče, ali samo javno. Njihova se pojava ponegde na Zapadu može objasniti kao "posledica albanskog nestrpljenja". Oni su spremni da stave pod kontrolu svaki deo "nezavisnog Kosova", ako nezavisnosti bude. Ili da se "bore do kraja", ako se pregovori nastave. Tako je jedan od njih, valjda šef, rekao televizijskom reporteru. Slikali su ih negde u blizini "granice sa Srbijom"!

"Ana" se kreće i severnim obodom Makedonije, ima ambicije da se spusti i na jug Srbije. Naši vojnici kažu da su potpuno spremni za takav ispad. Mada su ovdašnji politički lideri mnogo više energije potrošili deleći nadzor nad najvećim srpskim firmama, nego jugu Srbije. Tamo nam vojnici drežde u blatu i hladnoći, Mile Dragić iz nekih razloga nije stigao da ih obuče. A što se kosovskih izbora tiče, "Ana" je javno pozvala svoje civilno i vojno krilo na bojkot.