Otvoreno Sterijino pozorje

Novi Sad – Evo nas ponovo na festivalu koji nosi ime Jovana Sterije Popovića, čije su ogromne zasluge za nastanak i razvoj naših mnogih ustanova kulture, muzeja, biblioteka…, ali pre svega za srpsko pozorište. Evo nas i u teatru čija jedna od scena nosi ime Jovana Đorđevića, osnivača i prvog upravnika naših prvih nacionalnih profesionalnih pozorišta: Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu.

Ugledni teatrolog, reditelj, pedagog Svetozar Rapajić nadahnuto je kazivao sinoć na sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta otvarajući ovogodišnje 71. po redu izdanje Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Pozorijanska svetkovina do 3. juna proteći će u znaku osam takmičarskih predstava iz Beograda, Sombora, Banjaluke, Novog Sada, Maribora, koje je odabrao selektor Svetislav Bule Goncić. Selekciju prati podnaslov „Sećanja i stradanja”.

– Sterijin život i delo mnogo su složeniji nego što se to obično prikazuje. Njegova pesma „Ustaj, ustaj, Srbine, ustaj na oružje” postala je himna srpskog nacionalnog pokreta 1848. godine i pevana je decenijama širom srpskih krajeva, ali je on, samo koju godinu kasnije, ošinuo lažno srpsko rodoljublje koje služi samo za sticanje profita i privilegija. Slavio je srpske vladare i junake, ali je cenio i trud i vrednoću malog čoveka. Temeljno je poznavao evropsku kulturu i književnost, ali se protivio njihovom površnom i pogrešnom preuzimanju. Podržavao je širenje učenosti i društvenu emancipaciju, ali je nagrđivao lažne učenjake i pomodare. Stvarao je neviđene spektakle, ali i skoro nadrealistički iščašene minijature. Bio je i poučitelj i šaljivdžija. Najzad, stvorio je i lik Vinka Lozića, veseljaka koji uživa u životnim zadovoljstvima, ali je kao pesnik bio duboko rezigniran čovekovom sudbinom, čiji je jedini smer grob, naglasio je Rapajić u svojoj besedi i dodao:

– Kao što se Sterija može sagledati u različitim fasetama, naizgled protivrečnim, ali ipak komplementarnim, tako i pozorište, pa i naše pozorište, čine višestruki prepleti raznovrsnih boja, žanrovskih, stilskih, značenjskih, različitih temperatura i dejstva na gledalište. Suprotno od takvog bogatog pluralizma, uniformnost bi značila kraj umetničke kreacije i utapanje u jednom istom modelu. To se naravno odnosi i na Sterijino pozorje, koje je godišnja rezultanta i dijagnoza našeg pozorišta.

Ja sam danas, pocrtao je Svetozar Rapajić, krajnje retki među onima koji su još živi, a sećaju se prvog Sterijinog pozorja i njegovih narednih ranih godina. To su bile godine i dani u kojima je ceo Novi Sad živeo svečano u znaku Sterijinog pozorja.

– Tih prvih godina naročito su mi u sećanju ostale predstave koje su označile neku prekretnicu u tokovima našeg pozorišta. Takve su bile potresni „Nebeski odred” Lebovića i Obrenovića u režiji Dimitrija Đurkovića, uzbudljivo Krležino „U logoru”, u režiji Branka Gavele, ekscentrična „Stradija” Jovana Putnika, melanholična „Pokondirena tikva” Dejana Mijača. Zanimljivo je da su neke od tih predstava svoju punu afirmaciju doživele tek na Sterijinom pozorju, a ne prilikom svojih premijera u matičnim pozorištima. Posebno sam doživeo i predstave koje možda nisu bile prekretničke, ali su bile drugačije od svega drugog i bile bliske mom senzibilitetu. Takve su na primer bile suptilne, poetične Vojnovićeve „Maškarate ispod kuplja” u režiji Josipa Kulundžića, ali i jedna predstava koja je bila potpuno apartna, više je zbunjivala i nije nekako preskakana u ocenama, slovenačko „Veselje do življenja” Jože Javoršeka, u kolektivnoj režiji ansambla – prisećao se Rapajić. Kazao je i da je tokom prošlih 70 izdanja Sterijino pozorje prolazilo kroz mnoge promene, kao što se menjala i naša sudbina i naša istorija.

– Menjala su se društvena uređenja, menjale su se države i granice, menjao se čitav svet, menjalo se pozorište, ideologije, duh vremena, ukusi, mode, tehnologije, prioriteti, shvatanja, menjali smo se i svi mi. Ipak, ako bolje promislimo i vratimo se u dalju prošlost, možemo otkriti da je pozorište, bar u našem slučaju, od Jovana Đorđevića pa nadalje, stalno prolazilo kroz manje ili veće krize, kao i da su retki i kratkotrajni bili periodi u kojima se ništa sudbonosno nije događalo – konstatovao je Rapajić.

Sinoć je pozorijanska publika imala priliku da vidi kompleksno scensko čitanje dela „Gospa Nola” pomalo zaboravljene Isidore Sekulić u režiji Sonje Petrović i izvođenju ansambla Drame SNP-a.