Отворено Стеријино позорје

Нови Сад – Ево нас поново на фестивалу који носи име Јована Стерије Поповића, чије су огромне заслуге за настанак и развој наших многих установа културе, музеја, библиотека…, али пре свега за српско позориште. Ево нас и у театру чија једна од сцена носи име Јована Ђорђевића, оснивача и првог управника наших првих националних професионалних позоришта: Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду.

Угледни театролог, редитељ, педагог Светозар Рапајић надахнуто је казивао синоћ на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта отварајући овогодишње 71. по реду издање Стеријиног позорја у Новом Саду. Позоријанска светковина до 3. јуна протећи ће у знаку осам такмичарских представа из Београда, Сомбора, Бањалуке, Новог Сада, Марибора, које је одабрао селектор Светислав Буле Гонцић. Селекцију прати поднаслов „Сећања и страдања”.

– Стеријин живот и дело много су сложенији него што се то обично приказује. Његова песма „Устај, устај, Србине, устај на оружје” постала је химна српског националног покрета 1848. године и певана је деценијама широм српских крајева, али је он, само коју годину касније, ошинуо лажно српско родољубље које служи само за стицање профита и привилегија. Славио је српске владаре и јунаке, али је ценио и труд и вредноћу малог човека. Темељно је познавао европску културу и књижевност, али се противио њиховом површном и погрешном преузимању. Подржавао је ширење учености и друштвену еманципацију, али је нагрђивао лажне учењаке и помодаре. Стварао је невиђене спектакле, али и скоро надреалистички ишчашене минијатуре. Био је и поучитељ и шаљивџија. Најзад, створио је и лик Винка Лозића, весељака који ужива у животним задовољствима, али је као песник био дубоко резигниран човековом судбином, чији је једини смер гроб, нагласио је Рапајић у својој беседи и додао:

– Као што се Стерија може сагледати у различитим фасетама, наизглед противречним, али ипак комплементарним, тако и позориште, па и наше позориште, чине вишеструки преплети разноврсних боја, жанровских, стилских, значењских, различитих температура и дејства на гледалиште. Супротно од таквог богатог плурализма, униформност би значила крај уметничке креације и утапање у једном истом моделу. То се наравно односи и на Стеријино позорје, које је годишња резултанта и дијагноза нашег позоришта.

Ја сам данас, поцртао је Светозар Рапајић, крајње ретки међу онима који су још живи, а сећају се првог Стеријиног позорја и његових наредних раних година. То су биле године и дани у којима је цео Нови Сад живео свечано у знаку Стеријиног позорја.

– Тих првих година нарочито су ми у сећању остале представе које су означиле неку прекретницу у токовима нашег позоришта. Такве су биле потресни „Небески одред” Лебовића и Обреновића у режији Димитрија Ђурковића, узбудљиво Крлежино „У логору”, у режији Бранка Гавеле, ексцентрична „Страдија” Јована Путника, меланхолична „Покондирена тиква” Дејана Мијача. Занимљиво је да су неке од тих представа своју пуну афирмацију доживеле тек на Стеријином позорју, а не приликом својих премијера у матичним позориштима. Посебно сам доживео и представе које можда нису биле прекретничке, али су биле другачије од свега другог и биле блиске мом сензибилитету. Такве су на пример биле суптилне, поетичне Војновићеве „Машкарате испод купља” у режији Јосипа Кулунџића, али и једна представа која је била потпуно апартна, више је збуњивала и није некако прескакана у оценама, словеначко „Весеље до живљења” Јоже Јаворшека, у колективној режији ансамбла – присећао се Рапајић. Казао је и да је током прошлих 70 издања Стеријино позорје пролазило кроз многе промене, као што се мењала и наша судбина и наша историја.

– Мењала су се друштвена уређења, мењале су се државе и границе, мењао се читав свет, мењало се позориште, идеологије, дух времена, укуси, моде, технологије, приоритети, схватања, мењали смо се и сви ми. Ипак, ако боље промислимо и вратимо се у даљу прошлост, можемо открити да је позориште, бар у нашем случају, од Јована Ђорђевића па надаље, стално пролазило кроз мање или веће кризе, као и да су ретки и краткотрајни били периоди у којима се ништа судбоносно није догађало – констатовао је Рапајић.

Синоћ је позоријанска публика имала прилику да види комплексно сценско читање дела „Госпа Нола” помало заборављене Исидоре Секулић у режији Соње Петровић и извођењу ансамбла Драме СНП-а.