UPOTREBA REČI

Koji je to trenutak kad ekonomska kriza prerasta u socijalnu krizu? Kad nastaje onaj lom u ljudskim glavama kad ideju o boljoj budućnosti i boljem životu ljudi zamene za bilo koju ideju preko koje mogu da ispolje nezadovoljstvo, očajanje, gnev...

Nema tog ekonometrijskog podatka koji sugeriše datum tog prevrata, a posebno ga nema u Srbiji koja je i bez ekonomske krize u stanju permanentnog socijalnog previranja i političkog lutanja.

To kreće kao lavina. Od male grudve. Recimo od uzvika „Pajtiću, ustašo!”.

Naši političari i javni delatnici skloni su da se igraju vatrom, ali ovaj put vatrom se igraju na buretu punom benzina. Postoji li, uopšte, društvena odgovornost u opisivanju stanja, kreiranju politike i javnog mnjenja ili se iz političkih rovova svet posmatra preko nišana.

Bez izrazite želje da izazovem polemiku moram da se osvrnem na jučerašnji tekst Slobodana Antonića, objavljen u „Politici” na istom ovom mestu. On je tvrdio da se čak i na jezičkoj ravni vidi koliko neodlučnosti i zbrkanosti postoji u „našem pristupu” samoproglašenoj nezavisnosti Kosova.

Citiram: „Uglavnom se govorilo o ’godišnjici nezavisnosti’. Ali, za Srbiju, 17. februara 2008. nije proglašena nezavisnost, već secesija Kosova. Da vam neko zaposedne sobu u stanu i proglasi njeno ’oslobođenje’, svakako da se ne biste sećali godišnjice ’oslobođenja’ svoje sobe, već godišnjice njene ’uzurpacije’, ’otimanja’”.

Antonić slikovito opisuje mlako i „žalosno” državno-političko (a misli i na vlast i na opoziciju) ponašanje povodom godišnjice ovog događaja i u upotrebi reči kojima se opisuje stanje nalazi potvrdu za svoj stav.

A onda, nešto iza toga, kada opisuje divljanje na novosadskim ulicama, navodno protest protiv otimačine Kosova, Antonić kaže:„Sve je to bilo pogrešno”.

Valjda je tako rečit i slikovit mogao da nađe jači i adekvatniji opis onog što se događalo u Novom Sadu, opis koji bi otklonio sumnju da postoji neodlučnost i zbrkanost u „našem pristupu” tom događaju, obogaćenom i onim usklikom o Pajtiću.

Ko se zalaže za adekvatnu „kosovsku terminologiju” morao bi barem u istom tekstu gde to čini da traga i za jačom rečju od reči– pogrešno.

Ali da je na tome ostao ne bih se dohvatio ove teme i stao u red onih koji Antoniću traže trun u oku, a da u svom ne vide poslovično brvno. Ali nije stao.

Antonić piše da je po nekim primitivnim parolama koje su izvikivane ta procesija „možda mogla i da bude” fašistička. Pa nastavlja: „Ali fašisti su makar bili dobro organizovani”, dok su ovi delovali kao „razbijena vojska”. „Na kraju su se, pred crkvom, u koju su preostali demonstranti želeli da se sklone od policije, dvojica pijanih učesnika čak i potukla!? Bruka”.

Jasnoje da autor ono što se dogodilo na Kosovu insistira da zovemo krađom ili otimačinom, najmanje secesijom, ali nije jasno da li mu je žao što novosadska horda nije bila bolje organizovana i šta je tu – bruka. Što su bili kao „razbijena vojska”, što su se dvojica potukla, što su bili pijani, ili što se sve to dogodilo?

Mislim da javni delatnici, ne isključujući tu Antonića i mene, imaju obavezu da u ovim teškim danima i rovitim vremenima govore popu pop, a bobu bob, a najpre da identifikuju one političke snage koje ohrabruju ili potpiruju veći ili manji haos ne bi li popravili rejting.

Vojvodina koja ovih dana ima porođajni grč zbog ustavnog definisanja stepena autonomije posebno je osetljivo područje. To kao da su bolje shvatili oni što su vikali da je Pajtić ustaša od onih koji bi trebalo da obezbede regularnost i demokratičnost postupka.

Primedbe na neke od članova vojvođanskog statuta pretvarale su se vremenom u negiranje ideje autonomije, napadi na ponuđena rešenja slabo su bili motivisani idejom da se rešenja poprave, već najpre željom da se poprave pozicije u delu glasačkog tela za koje se još nadaju da bi moglo da poraste u socijalnoj i političkoj krizi koja u Srbiji postoji. I koja će se, nažalost, još produbiti u danima koji dolaze.

Ne verujem da su se zbog toga ona dvojica ispred crkve potukla, ali nekako slutim da su se od toga napili.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”