Povratak avangarde

Od našeg specijalnog izveštača

U Italiji, obeležavanje stogodišnjice futurizma, umetničkog i književnog pokreta, koji je „zarazio” evropsku umetničku scenu, počelo je manifestacijama koje se vrtoglavo smenjuju i naprosto utrkuju od kraja prošle godine... da bi se zaustavilo u Rimu, koje se 20. februara (za vreme Noći futurista) preobrazilo u Futuroma. Samo u Rimu, tokom naredna tri meseca 46 projekata: izložbe, pozorišne predstave i kongresi, oživotvoriće futurističke avangarde.

Doskoro se smatralo da je „Manifest futurizma” prvi put objavljen 20. februara 1909. na prvoj strani francuskog lista „Figaro”, ali se ispostavilo da je to bilo 5. februara. Italijanski pesnik Filipo Tomazo Marineti (1876 – 1944) osnivač futurizma, u „Manifestu futurizma”, izneo je osnovne ideje pokreta: raskid sa običajima i prošlim vremenima, akademizmom, okretanje modernom svetu i njegovom dinamizmu, kao i oduševljenje bilo kojom vrstom energije i agresivnosti.

Reči na slobodi

Marinetijeva potreba da negira akademsku i konzervativnu italijansku kulturu, rađa se iz njegove duboke želje da u umetnost uvede nova naučna i tehnološka otkrića, koja su otvarala široke horizonte progresa i modernosti. Njegova neprekidna i vatrena aktivnost privukla je pristalice u svim umetničkim sferama: književnosti, slikarstvu, vajarstvu, muzici, modi, pozorištu, baletu, fotografiji i filmu. Od 1909. do 1929. mnogi futuristički proglasi objašnjavali su revolucionarne ideje vatrenih pripadnika.

„Manifest slikara futurista” (sa potpisima utemeljitelja pokreta: Bočonija, Karaa, Rusola, Bale i Severinija) objavljen u Milanu 1910, žestoko se obračunava sa kultom prošlosti. U „Tehničkom manifestu futurističke literature” (Milano, 1912) Marineti objavljuje da treba uništiti tradicionalnu sintaksu i, između ostalog, nalaže upotrebu glagola u infinitivu, kao i ukidanje prideva, priloga i interpunkcije.

Ovaj kontroverzni književnik, posle dugog perioda ostrakizma (najverovatnije podstaknutog Marinetijevom fašističkom prošlošću) tokom poslednjih decenija poizitivno je kritički revalorizovan. Vitorija Marineti,pesnikova ćerka, nedavno je napisala („Il sole 24 ore”) da je njen otac bio lucidni i velikodušni „majeuta”, koji je stimulisao, provocirao, inspirisao, pomagao svojim drugarima u avanturi da, uz pomoć umetnosti, istraže sve vidove egzistencije. „Futurizam je bio globalni fenomen... ali njega je uvek vodio i, utoliko više pritiskao, um koji je, uprkos hiperbolama, ludorijama, dramatičnim, nepredvidivim preokretima, doprineo velikoj „vidljivosti” pokreta i sigurno imao značajan uticaj na buduće avangarde. Sve ovo i još mnogo toga, bio je Filipo Tomazo Marineti, moj otac.”

Dok izložba u milanskoj fondaciji Steline istražuje sva polja gde su „zasejane”misli vođe pokreta (umetnost, muziku i pozorište) počevši od čuvenih „parolibere” (skraćenica za „reči na slobodi” – parole in libertà), na izložbi„Futurizam. Manifest 100x100”, upravo otvorenoj u Rimu (muzej Makro) posetioce očekuju fotografije, pristigle iz ličnog arhiva pesnikove unuke Luče. Slike, malog formata, većinom prikazuju Marinetija u krugu porodice, na moru: Kapri, Elba, Livorno. Između mnogih kurioziteta otkriva se da je Marineti voleo da se sunča. Čak i kada su mu nos, obrazi i čelo bili potpuno sprženi. Otkrivamo i njegovu, gotovo bolesnu, ljubomoru prema verenici Beni (budućoj supruzi Benedeti): i kada je bio odsutan, samo kratko, neko je morao da „čuva” njegovu izabranicu. Zabrinjavao ga je i njen kupaći kostim, smatrao je da kostim previše otkriva...

Ruskinje kao jaguari

Godine 1914. Marineti je posetio predrevolucionarnu Rusiju. Lokalni futuristi su ga hladno dočekali, najverovatnije ozlojeđeni konstatacijom da predstavljaju niži ogranak italijanskog futurističkog pokreta. Ruskinje su bile očarane tim usplahirenim čovečuljkom crnih brčića. Dokazi o ovim uveseljavajućim sećanjima objavljeni su u katalogu izložbe „Futurizam 100: Iluminacije. Poređenje avangardi. Italija – Nemačka – Rusija”, u organizaciji Muzeja savremene i moderne umetnosti iz Trenta i Rovereta.

Marineti je bio opsednut ruskim ženama „prelepim i nalik jaguarima, zbog njihove mačkaste ljupkosti”. Rusi mu se nisu previše dopali, izgledali su mu čudni. „Kad vam se neka žena dopadne vi čekate tri godine da biste joj to rekli, i kada konačno postanete muž i žena, ispostavi se da se ljubav u međuvremenu završila za oboje... vaša literatura je puna toga... Turgenjev... Tolstoj... Mi, međutim, kad nam se svidi neka žena, pozovemo je u kola, spustimo zavesice i za deset minuta dobijemo ono što vi tražite da dobijete tokom mnogih godina.”

Od avanture do avanture, od kongresa do kongresa, od slavlja do slavlja, Marineti nikada ne komentariše činjenicu da su polovina eksponenata ruskog futurizma žene: Olga Rozanova, Ljubov Popova... Najpoznatijoj u grupi, slikarki Nataliji Gončarovoj, nije se dopalo seksualno nadahnuće pesnika, niti njegova (prikrivena) mizoginija i šovinizam, pa mu je napisala: „Naša zemlja je prelepa. Veća je i lepša od vaše... Ne postoji nijedan razlog da bi se žene prezirale... U Rusiji reč „čovek” označava ljudska bića bez obzira na njihovu seksualnu pripadnost.”

Snežana Simić

---------------------------------------------------

Serđo Romano: Manifest je dekadentan i zastareo

Serđo Romano, poznati italijanski novinar, književnik, istoričar i diplomata, nedavno je, na stranicama „Korijere dela sera”, izneo svoje mišljenje koje odudara od stavova onih koji veličaju Marinetijev proglas. On smatra da manifest koji je lansirao Marineti nije umetnički manifest. To je politička proklamacija, poziv na akciju i, u skladu sa autorovom namerom, revolucionarni dokument. Romano je mišljenja da se proglas nije zalagao za novu umetnost, nego je želeo da stvori novi život i, s tim u vezi, primećuje da nije iznenađujuće što je u Moskvi 1921. sovjetski komesar za obrazovanje definisao Marinetija kao revolucionarnog intelektualca (futuristi su veličali rat i revoluciju, prim.). Romano se kritički osvrće i na misiju – promeniti život – poverenu intelektualcima i umetnicima: manifest najavljuje angažovanog intelektualca koji inspiriše vođu, privlači mase, najavljuje budućnost i žrtvuje se, ako je potrebno, na „oltaru ideje”. Novinar dodaje da manifest u današnje vreme izgleda dramatično zastareo. Umesto drske smelosti i slobodoumlja on je dekadentan, repetitivan i više pristaje studentskim zabavama. Romano sugeriše da je ipak bolje ostaviti ga takvog kakav je: tako će biti izbegnuta opasnost da zadivi i zavede još nekog.