O velikim iluzijama i malim istinama

Inteligencija obavezuje više negoli plemstvo, više čak i od siromaštva, a njeni plodovi mogu pleniti više i od erotskog užitka. U „Etici”, Spinoza nije uzalud tvrdio da razmišljanje pruža zadovoljstvo.

Okretnom i pronicljivom duhu mi se divimo čak i kad pripada nekoj nemoralnoj, zločinačkoj prirodi. Uzmimo za primer romanesknog i filmskog junaka, serijskog ubicu Hanibala Lektora, eruditu i estetu. Ironičan i precizan, gotovo genijalan um njegove psihopatske ličnosti ushićuje nas, iako se gnušamo njegovih nepočinstava. U „Nikomahovoj etici”, Aristotel govori o veličini koja i u zlu postoji kao što postoji u dobru.

To, dakako, ne znači da su mudri i etični karakteri, po prirodi stvari, monotoni i neprovokativni. Sokrat, sa demonom svog genija, bio je upravo bujna, blagoglagoljiva, neumorno istraživačka, radoznala, provokativna i polemička priroda. Čudni su putevi inteligencije.

Slavoj Žižek – za koga se, sa dobrim razlogom, gotovo obavezno kaže da je danas planetarna filozofska zvezda, kao što se za Madonu ili Breda Pita kaže da su megazvezde Holivuda ili šou-biznisa – nesumnjivo je jedan od najinteligentnijih živućih filozofa čiji su plodovi radoznalosti i gneva za nas među najinteresantnijima. Ma o čemu da govori – a on istom „geometrijskom” metodom govori i o istini i o trivijalnostima, o remek-delima i petparačkim pričama, o Hegelu, Lenjinu, Čestertonu, Agati Kristi, Hičkoku, braći Marks i holivudskim blokbasterima, o Miloševiću, Bušu, papi, o profitu i sirotinji trećeg sveta – tamo gde je ovaj globalno angažovani intelektualac, neizostavno je i provokativni, štaviše ustanički duh filozofije koja se bavi upravo onim što se u svetu smatra već poznatim i dobro uzglobljenim. U tom svom svetskom pozorištu i poprištu filozofije, a u postojanom radikalnom nastojanju da neizbežnim malim (partikularnim) iluzijama potkrepi istinu do koje mu je stalo, Žižek neumorno i smelo pokušava da ukaže na velike iluzije potkrepljene malim (partikularnim) istinama. Istina je, naime, da sredstva za proizvodnju, ni po kakvom etičkom načelu, ne treba da pripadaju samo određenim grupama, kao što je istina i da je drastična socijalna nejednakost na planeti nešto protiv čega se valja boriti. Da bi to pokazao, Žižek upotrebljava i ideološke premise komunizma i sofizme u zaključivanju, doduše na briljantan način i uvek provocirajući divergentno mišljenje.

U svojoj najnovijoj knjizi „Čudovišnost Hrista”, koja se u ovom obliku pojavila jedino na srpskom jeziku (Otkrovenje, 2008) Žižek, na tragu Hegelove filozofije hrišćanstva, iz Hristove žrtve danas izvodi smisao revolucionarne zajednice. Štaviše, on tvrdi da revolucionarna zajednica kao „borbeni kolektiv povezan ljubavlju”, ne bi mogla postojati bez umiranja Boga u Hristu.

„Ukoliko Hrist nije vaskrsnuo, naša je vera besmislena”, to je stav svih hrišćanskih vernika. Žižek, međutim, vaskrsnuće identifikuje sa činom umiranja na Krstu. Vaskrsnuće, kao i pitanje večnog života – Žižek, zapravo, u potpunosti ignoriše.

Na Krstu, u smrti Isusa Hrista istovremeno umire i, sa sinom jednosuštni, Bog. Ono što ostaje, svet je bez Boga, nad kojim lebdi senka ove smrti u vidu Svetog duha. No, Sveti duh nije nešto postojeće, jer „zaista postoje jedino pojedinci koji se organizuju”, on je duh koji se uspostavlja kao relacija tamo gde postoji ljubav po ugledu na Hrista.

Bog se žrtvovao i umro kao čovek. Žrtvovati se zarad dobrobiti potlačenih, to je čovekov zadatak po ugledu na Boga koga više nema. Tako Žižek smisao hrišćanstva otkriva za Marksovu teoriju razotuđenja.

Suština Hristove žrtve zapravo je ateizam, herojski oblik života bez Boga, a sa milošću ljubavi koja se ostvaruje samo ukoliko čovek i sam voli. Kad je ljubav među vama, ja ću biti tu, kaže Hrist. U tome „leži srž 'večite Ideje' emancipatorne Partije” (str. 133) tvrdi Žižek i zatim postavlja pitanje: „Zašto naš zadatak ne bi bio prepoznavanje Ruže u Krstu 'stroge socijalističke diktature'?” (str. 138)

Emancipatorsku partiju i strogu socijalističku diktaturu Žižek razlikuje od prakse boljševičke diktature, tako što ovu potonju vidi u službi Velikog Drugog, kao propisane paradigme do koje treba stići. Žižekov revolucionarni angažman podrazumeva sada odsustvo ove paradigme. Bog je umro, mrtav je i Veliki Drugi, to je zapravo tajna Božje smrti i komunizma. Ono što postoji jeste organizovana revolucionarna delatnost u znaku žrtve. Ali, i ovako koncipirana, ova delatnost podrazumeva pozitivno određenje slobode čoveka (ne, dakle, ono što on ne sme da čini, nego ono što on treba da čini) te iznova otvara put uskraćivanju individualnih sloboda. Tu bi se bauk Velikog Drugog pojavio, ako nikako drukčije, ono, najpre, u „molekularnom” svom obliku.

Na kraju, treba reći da Žižek, u ovoj knjizi, o Hristu, poput vernika, govori kao o Božjem Sinu. Ukoliko Žižek veruje u ovu pretpostavku kao u stvarni događaj, u čemu je onda tu razlika u odnosu na one koji u pretpostavku vaskrsenja takođe veruju kao u događaj? Tu onda Žižek takođe veruje u Hristov hod po vodi. Ukoliko, međutim, Žižek govori o metafori – a on se o tome ne izjašnjava – onda čitava ontologija revolucionarne zajednice koju je imao u vidu, ovde pada u vodu.

Kao što često koristi filmske sekvence, u narativnom smislu, kao slučaj pogodan za psihoanalizu ili filozofsko zaključivanje, a nikada ne govori o njihovom estetskom efektu, Žižek sada, na isti način, upotrebljava hrišćanstvo lišeno čuda (i uopšte religioznog iskustva) da bi ilustrovao duh revolucionarne zajednice. A božansko poreklo Hrista ili se negira ili se potvrđuje jedino u odgovoru na pitanje o Vaskrsenju.