Opet kolevke i pesma devojaka

Trebinje – Gore se ušiljio Šiljevac i skamenio Surdup, dole na hiljade hektara plodnog Popovog polja, a između Veličani, selo trebinjskog kraja, privijeno uz hercegovački krš uvek pun sunca i gorštaka koji su, i ovde, vekovima imali samo ono što su dobili od svevišnjeg.

Sunca u Veličanima nema samo pedesetak dana u godini. Ovde je još više dobrih ljudi koji ne daju da Veličani umru. Seljana koji su ubeđeni da im dedovina mora biti ono što je i u pesmi – „Čavaš noge, a Drijenjani glava, Veličani srce iz njedara”.

Selo sepominje prvi put krajem 14. veka i to u Dubrovačkom arhivu. Nešto kasnije, Veličani se pominju i u Sarajevskom arhivu.

– Polovinom prošlog veka Veličani su pripadali ljubinjskom srezu iako smo bili veći od Ljubinja. Tada su Veličani imali više od petsto, a Ljubinje manje od četiri stotine stanovnika, kaže starina Risto Oro.

Nemaština i beda naterala je pedesetak seljana, a među njima je bio i Ristov otac, da se krajem devetnaestog veka otisnu u Ameriku. Većina ih se kasnije vratila u zavičaj u kome su otvorili pet dućana i tri krčme. Selo i seljani u njemu, tada su i stali na noge i mislili da su zlo, nemaština i beda, konačno prošli. Ali...

Drugi svetski rat naplatili su, i u Veličanima, krvavi danak...

Nakon ustaških zločina u onom ratu, a onda i posleratne kolonizacije, Veličani su počeli da umiru. Samo u Banat odselilo se dvadesetak porodica. Isto ih je otišlo u druga mesta u Srbiji... Pedesetak porodica su se iz Veličana preselile u Trebinje...

– Danas u selu nemamo ni škole ni prodavnice ni pošte... Nema naroda, a mladosti pogotovo. A gde nema mladosti, ne može se ni bešika ljuljati. A gde se bešika ne ljulja ni pesma se ne može čuti, uzdiše Risto Oro

Danas u Veličanima pedesetak duša, ali i isto toliko novih vinograda, voćnjaka, oranica u Popovom polju... I na hiljade novih pčelinjih društava... U selu je danas i mladosti koja se vezala uz dedovinu... Iz Veličana je put tržišta, čak i nekih zemalja članica Evropske unije, prošle godine otišlo na stotine tona paprike, lubenica, jabuka... I na desetine hiljada litara vina i rakije lozovače... I tona meda iz Veličana je otišla u Dansku.

Sedamedesetšestogodišnji Danilo Ćuk priča o pčelarstvu, ali i klesanju kamena čime se bavi već decenijama. Kaže kako je i Stari grad u Dubrovniku sazidan od kamena iz Veličana.

Mladih nema, a mogli bi dobro da zarade. Danas se jedan kvadratni metar kamena, koji se kleše celi dan, može u Dubrovniku prodati po sto evra. Jeste da je težak posao, ali se dobro i plati, pojašnjava starina Danilo.

– Opet će se u Veličanima ljuljati kolevke. I kršem, kao nekad, odjekivati pesma devojaka i momaka. Ni u Veličanima muke neće biti doveka. Videćete, uverava Risto Oro.

Slaviša Sabljić

--------------------------------------------------

Ptičja i pasja prezimena

Kada bi se nekad krenulo u Veličane rekli bi da se ide u selo u kome su ptičija i pasja prezimena. I zaista, u Veličanima su porodice Oro, Ćuk, Slavić, Derikučka... I sva ta prezimena slave istu slavu – Vasiljevdan. Vasiljevdan slavila je i stara porodica Munići čiji su preci bili učesnici Kosovskog boja. Munića u Veličanima više nema, ali ni Semiza, Krulja, Miškovića, Šešelja... Teška vremena skupo su naplaćivala svoje, ističe Risto Oro.