Опет колевке и песма девојака

Требиње – Горе се ушиљио Шиљевац и скаменио Сурдуп, доле на хиљаде хектара плодног Поповог поља, а између Величани, село требињског краја, привијено уз херцеговачки крш увек пун сунца и горштака који су, и овде, вековима имали само оно што су добили од свевишњег.

Сунца у Величанима нема само педесетак дана у години. Овде је још више добрих људи који не дају да Величани умру. Сељана који су убеђени да им дедовина мора бити оно што је и у песми – „Чаваш ноге, а Дријењани глава, Величани срце из њедара”.

Село сепомиње први пут крајем 14. века и то у Дубровачком архиву. Нешто касније, Величани се помињу и у Сарајевском архиву.

– Половином прошлог века Величани су припадали љубињском срезу иако смо били већи од Љубиња. Тада су Величани имали више од петсто, а Љубиње мање од четири стотине становника, каже старина Ристо Оро.

Немаштина и беда натерала је педесетак сељана, а међу њима је био и Ристов отац, да се крајем деветнаестог века отисну у Америку. Већина их се касније вратила у завичај у коме су отворили пет дућана и три крчме. Село и сељани у њему, тада су и стали на ноге и мислили да су зло, немаштина и беда, коначно прошли. Али...

Други светски рат наплатили су, и у Величанима, крвави данак...

Након усташких злочина у оном рату, а онда и послератне колонизације, Величани су почели да умиру. Само у Банат одселило се двадесетак породица. Исто их је отишло у друга места у Србији... Педесетак породица су се из Величана преселиле у Требиње...

– Данас у селу немамо ни школе ни продавнице ни поште... Нема народа, а младости поготово. А где нема младости, не може се ни бешика љуљати. А где се бешика не љуља ни песма се не може чути, уздише Ристо Оро

Данас у Величанима педесетак душа, али и исто толико нових винограда, воћњака, ораница у Поповом пољу... И на хиљаде нових пчелињих друштава... У селу је данас и младости која се везала уз дедовину... Из Величана је пут тржишта, чак и неких земаља чланица Европске уније, прошле године отишло на стотине тона паприке, лубеница, јабука... И на десетине хиљада литара вина и ракије лозоваче... И тона меда из Величана је отишла у Данску.

Седамедесетшестогодишњи Данило Ћук прича о пчеларству, али и клесању камена чиме се бави већ деценијама. Каже како је и Стари град у Дубровнику сазидан од камена из Величана.

Младих нема, а могли би добро да зараде. Данас се један квадратни метар камена, који се клеше цели дан, може у Дубровнику продати по сто евра. Јесте да је тежак посао, али се добро и плати, појашњава старина Данило.

– Опет ће се у Величанима љуљати колевке. И кршем, као некад, одјекивати песма девојака и момака. Ни у Величанима муке неће бити довека. Видећете, уверава Ристо Оро.

Славиша Сабљић

--------------------------------------------------

Птичја и пасја презимена

Када би се некад кренуло у Величане рекли би да се иде у село у коме су птичија и пасја презимена. И заиста, у Величанима су породице Оро, Ћук, Славић, Дерикучка... И сва та презимена славе исту славу – Васиљевдан. Васиљевдан славила је и стара породица Мунићи чији су преци били учесници Косовског боја. Мунића у Величанима више нема, али ни Семиза, Круља, Мишковића, Шешеља... Тешка времена скупо су наплаћивала своје, истиче Ристо Оро.