Oteto Kosovo

Možda „država Srbija” i ne može da učini više. Povodom prve godišnjice „samoproklamovane kosovske nezavisnosti” i „lažne države Kosovo” učinila je tek nekoliko bledih simboličkih gestova, opet pokazujući svoju suštinsku političku izdeljenost, partijsku surevnjivost i parlamentarnu nedelotvornost čak i povodom najkrupnijeg državotvornog pitanja. Srbija, naravno, postoji i mimo pomenutog, čine je građani, lokalne zajednice, stručna udruženja, nevladine organizacije, mediji... I njihovo reagovanje, ako ga je i bilo, bilo je mlako.

Ni televizije se nisu naročito napregle i nisu izašle iz uobičajenog dnevnoinformativnog okvira u kom su vesti, izveštaji i poneka politička ili „ekspertska” izjava. U Beogradu nije bilo masovnih demonstracija, ali ni uličnih nereda i pikanterija s pokradenim buticima kao prošlog 17. februara, pa da se oko tih sramnih bizarnosti oplete glavna priča.

Obraz su nam spasli Česi svojom jednosatnom emisijom „Oteto Kosovo” koja je u udarno vreme prikazana na Prvom programu RTS-a. Stav iz naslovaovog dokumentarca autori su dokazivali temeljitim istraživanjem na terenu, razgovorima sa svedocima i žrtvama nasilja, autentičnim snimcima razrušenih srpskih grobalja i spaljenih imanja... Tu sliku iz 2008. godine nisu lišili istorijskog konteksta, vratili su se u dalju prošlost, podsetili na geopolitičku situaciju devedesetih, na sudbonosnu 1999. godinu i razvoj događaja potom... savesno, precizno i profesionalno korektno.

Nije isključeno da bi iste činjenice neke druge TV ekipe mogle da vide i predstave drugačije te da o svemu svojoj javnosti pošalju drugačiju poruku – što uostalom ishodi iz medijskih kampanja vođenih u svetu tokom raspada zemlje i ratova u bivšoj Jugoslaviji. Našem gledalištu bilo bi korisno da vidi ima li ih i sada, kakve se rekapitulacije prave posle distance od jedne ili više decenija, postoje li promene u pristupu, ocenama, tumačenjima.

Ali, verovatno se malo ko od njih uopšte i vraća u prošlost pragmatično smatrajući da je svrsishodnije gledati u danas i, naročito, u sutra. To bi i za domaće televizije mogao da bude preči zadatak. Ako „prestoničkim” ekipama odlazak „dole” nije „s nogu”, eto im lokalnih saradnika. Medijska infrastruktura na Kosmetu srećom se ipak obnavlja, te se uz TV Most iz Zvečana pojavio i TV Puls iz Šilova. Zahvaljujući njima i gledaoci „gore” mogu da saznaju zašto jedan otac u Banjskoj dežura svake noći dok mu čeljad spava, zašto su još puste novoizgrađene kuće za povratnike u Kosovskom Pomoravlju... Kad bi bilo više prostora u programskoj šemi ne samo RTS-a nego i ostalih TV kuća s nacionalnom frekvencijom za kosmetske „teme i dileme”, imao bi se on popuniti još mnogim zapisima, sudbinama, strahovima, nadama, planovima, pregnućima...

Valja se nadati da takva programska orijentacija, bar pri proklamovanoj slobodi medija, zavisi od direktorske, uredničke i novinarske volje, preduzimljivosti i odgovornosti, a ne od države.

Od nje bi moglo da zavisi hoće li Srbi na Kosmetu konačno redovno imati bar struju, pa da mogu i da gledaju a i da pripremaju TV program. O sebi i o ostalom. Dvadeset prvi je vek.