ČAROLIJA NEPRISTOJNE PONUDE

Možda će srpsko građanstvo, samo uz nešto strpljenja, uspeti da sazna kako nastaju državne tajne. Ministar policije Ivica Dačić upravo nam je rekao kako namerava da ih sačuva. I to tek onda kad su one već postale potrošno medijsko dobro.

Srpski MUP je svoje podanike odmah proglasio „homo dupleksima”. Tako novinar ne mora da otkriva izvore posebnih informacija, ali građanin mora. Pošto je novinski pisac u večernjim časovima uglavnom građansko lice, ispada da će kao takav biti stimulisan da „propeva” o krtičnjaku u vrhu države odakle cure vitalne informacije. Ako neće tamo – onda neće nigde.

Tako nam je Ivica Dačić, svojim spokojnim tenorom, objasnio najnoviji zaplet oko „slučaja Kovačević”. Prestalo je da bude važno šta to stoji iza svete tajne i ko je sve zaslužan za njeno grešno začeće. Mora se saznati ko ruši državnu politiku iz centra same politike. Slutim da je o tome govorio ministar Dačić, u isto vreme i potpredsednik stabilne vlade.

U principu, tajne opstaju samo ako nikome nisu poznate. Postoje samo zbog toga da bi bile otkrivene, inače su besmislene. U aferi oko zaštite siledžijskih prava Miladina Kovačevića, Srbija je zaista upala u neugodan diplomatsko-politički vir. Da ne kažemo kako je srpska juniorska diplomatija napravila krupnu glupost posle koje je teško uraditi bilo šta pametno.

Državna tajna je otkrivena možda samo dopola, pa se još ne vide njeni najdelikatniji detalji. Ali, izgleda ovako: moguće je da se jedna krupna diplomatska blentavost zabašuruje još gorim zaplitanjem vlasti. Moguće je da se Srbija ostvarenjem ove „tajne operacije” nekako izvuče iz procepa u kome joj pojedine važne delove drži velika sila. Ali, unutrašnje štete će biti neuporedivo veće od očekivane vajde. Tajnu na stranu, ona je sada važna samo za Dačića i one nenadmašne mudrace koji su se sudnjim misaonim mukama dosetili nepristojne ponude od milion dolara.

Ko je otkrio tajnu uradio je dobru stvar za državu jer je i tajna njena, a država je valjda naša. Ako je sve to konačni spas od neprijatnog stiska najveće sile na svetu, dobro i jest. Svaka čast Kovačeviću što je lemao pa utekao pod suknju izdašne otadžbine.

Ali, izgleda da stvar uopšte nije u tome, niti u logici da se sve, ama baš sve, može platiti državnim (našim) parama, pa čak i „viteški” siledžijski obred izveden na drugom kontinentu. Neki srpski mediji su o slučaju pisali s neskrivenim patriotskim patosom jer naš delija jeste utekao uz pomoć časnog konzularnog izaslanika, ali je bar pre toga upotrebio „prekomernu silu”, što će reći da je divljački pretukao onog momka, koji je svakako „prvi počeo”!

Srpska javnost ne pamti da je neko s manje razloga bio s toliko strasti amnestiran od krivice za težak izgred. Kovačević je postao simbolična meta „međunarodne zavere”, njegov slučaj je brzo pretvoren u metaforu opšte nacionalne paranoje o vladajućoj antisrpskoj histeriji!

Niko nije stigao da objasni šta je to Kovačević uradio za Srbiju a šta za sebe te nesrećne noći, ali je on, nasuprot svakoj zdravoj pameti, postao neka nastrana verzija nacionalne nasilničke maskote, možda i logični simbol ovog vremena. Možda nas je ovo surovo doba učinilo zaista takvim, možda i nismo u stanju da za sebe otkrijemo druge i drugačije junake.

To jeste naša sramotna tajna, a ne ko je otkrio spasonosni plan vredan milion dolara. Ali, pred nadolazećom bedom, taj milion je iznenada okrenuo sistem vrednosti, možda postavio stvari na svoje mesto. I ljudi su se pitali: „Dobro, šta mi to plaćamo?”. Od neke vrste ovde već opisanog junaka, Kovačević je postao neprijatni simbol svih modernih srpskih apsurda. „Ko to zavlači ruke u džepove srpskih poreznika?” Takav je naslov u zabrinutom dnevnom listu. Na ulicama se pojavio šetajući transparent jedne političke partije na kome piše: „Koga da udarim za milion dolara?!”

Na ovom mestu prestaje da bude spasonosan čak i onaj izanđali stereotip o „diktatu velikih”. Ovde zaista nije problem u tom odnosu, depresivnom po nas, ili bar ne samo u tome. Da je Kovačević bolestan, da mu je, ne daj bože, potrebna operacija, bubreg, jetra, da su ga zalomila i uzaptila plemena u džunglama Južne Amerike, da je žrtva sekte, da je u rukama „svetih ratnika”… Onda se lepo objavi broj žiro-računa i ko ima uplati, a država šalje svoje najbolje pregovarače. Zna se kako se takav vadi i dočekuje. Javno!

U ovom slučaju, država je, nezavisno od krupnih motiva, stimulisala nasilje i plaća siledžijsko orgijanje po svetu. Ali, samo za jednog građanina! To je taj opasni presedan koji nas svodi na predeo divlje politike i oligarhijske samovolje. Pa neka Dačić misli o tome jer je tajna samo posledica. Koliko je siledžija u srpskim zatvorima? Plaćaju li njihove opštine ili mesne zajednice njihove podvige? Može biti da šef policije zna kako svako razumno ili drugačije ljudsko biće takve grehove plaća samo.

Na državi je da ih naplaćuje, ako joj, iz posebnih razloga, na pamet ne padne drugačiji naum.