ЧАРОЛИЈА НЕПРИСТОЈНЕ ПОНУДЕ

Можда ће српско грађанство, само уз нешто стрпљења, успети да сазна како настају државне тајне. Министар полиције Ивица Дачић управо нам је рекао како намерава да их сачува. И то тек онда кад су оне већ постале потрошно медијско добро.

Српски МУП је своје поданике одмах прогласио „хомо дуплексима”. Тако новинар не мора да открива изворе посебних информација, али грађанин мора. Пошто је новински писац у вечерњим часовима углавном грађанско лице, испада да ће као такав бити стимулисан да „пропева” о кртичњаку у врху државе одакле цуре виталне информације. Ако неће тамо – онда неће нигде.

Тако нам је Ивица Дачић, својим спокојним тенором, објаснио најновији заплет око „случаја Ковачевић”. Престало је да буде важно шта то стоји иза свете тајне и ко је све заслужан за њено грешно зачеће. Мора се сазнати ко руши државну политику из центра саме политике. Слутим да је о томе говорио министар Дачић, у исто време и потпредседник стабилне владе.

У принципу, тајне опстају само ако никоме нису познате. Постоје само због тога да би биле откривене, иначе су бесмислене. У афери око заштите силеџијских права Миладина Ковачевића, Србија је заиста упала у неугодан дипломатско-политички вир. Да не кажемо како је српска јуниорска дипломатија направила крупну глупост после које је тешко урадити било шта паметно.

Државна тајна је откривена можда само допола, па се још не виде њени најделикатнији детаљи. Али, изгледа овако: могуће је да се једна крупна дипломатска блентавост забашурује још горим заплитањем власти. Могуће је да се Србија остварењем ове „тајне операције” некако извуче из процепа у коме јој поједине важне делове држи велика сила. Али, унутрашње штете ће бити неупоредиво веће од очекиване вајде. Тајну на страну, она је сада важна само за Дачића и оне ненадмашне мудраце који су се судњим мисаоним мукама досетили непристојне понуде од милион долара.

Ко је открио тајну урадио је добру ствар за државу јер је и тајна њена, а држава је ваљда наша. Ако је све то коначни спас од непријатног стиска највеће силе на свету, добро и јест. Свака част Ковачевићу што је лемао па утекао под сукњу издашне отаџбине.

Али, изгледа да ствар уопште није у томе, нити у логици да се све, ама баш све, може платити државним (нашим) парама, па чак и „витешки” силеџијски обред изведен на другом континенту. Неки српски медији су о случају писали с нескривеним патриотским патосом јер наш делија јесте утекао уз помоћ часног конзуларног изасланика, али је бар пре тога употребио „прекомерну силу”, што ће рећи да је дивљачки претукао оног момка, који је свакако „први почео”!

Српска јавност не памти да је неко с мање разлога био с толико страсти амнестиран од кривице за тежак изгред. Ковачевић је постао симболична мета „међународне завере”, његов случај је брзо претворен у метафору опште националне параноје о владајућој антисрпској хистерији!

Нико није стигао да објасни шта је то Ковачевић урадио за Србију а шта за себе те несрећне ноћи, али је он, насупрот свакој здравој памети, постао нека настрана верзија националне насилничке маскоте, можда и логични симбол овог времена. Можда нас је ово сурово доба учинило заиста таквим, можда и нисмо у стању да за себе откријемо друге и другачије јунаке.

То јесте наша срамотна тајна, а не ко је открио спасоносни план вредан милион долара. Али, пред надолазећом бедом, тај милион је изненада окренуо систем вредности, можда поставио ствари на своје место. И људи су се питали: „Добро, шта ми то плаћамо?”. Од неке врсте овде већ описаног јунака, Ковачевић је постао непријатни симбол свих модерних српских апсурда. „Ко то завлачи руке у џепове српских порезника?” Такав је наслов у забринутом дневном листу. На улицама се појавио шетајући транспарент једне политичке партије на коме пише: „Кога да ударим за милион долара?!”

На овом месту престаје да буде спасоносан чак и онај изанђали стереотип о „диктату великих”. Овде заиста није проблем у том односу, депресивном по нас, или бар не само у томе. Да је Ковачевић болестан, да му је, не дај боже, потребна операција, бубрег, јетра, да су га заломила и узаптила племена у џунглама Јужне Америке, да је жртва секте, да је у рукама „светих ратника”… Онда се лепо објави број жиро-рачуна и ко има уплати, а држава шаље своје најбоље преговараче. Зна се како се такав вади и дочекује. Јавно!

У овом случају, држава је, независно од крупних мотива, стимулисала насиље и плаћа силеџијско оргијање по свету. Али, само за једног грађанина! То је тај опасни преседан који нас своди на предео дивље политике и олигархијске самовоље. Па нека Дачић мисли о томе јер је тајна само последица. Колико је силеџија у српским затворима? Плаћају ли њихове општине или месне заједнице њихове подвиге? Може бити да шеф полиције зна како свако разумно или другачије људско биће такве грехове плаћа само.

На држави је да их наплаћује, ако јој, из посебних разлога, на памет не падне другачији наум.