Probudila se Srbija

Obilazim ovih dana Srbiju, baš kao i većina stranački viđenijih ljudi. Idemo od opštine do opštine, družimo se sa narodom po narodnim saborima ispod šatre. Zapevamo koju, razmenimo mišljenje, čujemo jedni druge… Što bi se reklo, konačno dodir sa onom pravom, istinskom Srbijom.

Više od godinu i po dana ta prava Srbija sedela je kod kuće i zgražavala se šta sve po ulicama čine njihove komšije koje su valjda zbog očaja, jer su manjina i nisu shvaćeni, odlučili da krenu na sve ili ništa i da vređaju sve čestite domaćine da su zaostali, tupavi, da su ćaci, sendvičari, krezubi, bez mozga, niža rasa, itd.

Dajući sebi za pravo da su samo oni Bogom dani da nas nauče šta je to pravilno razmišljanje, šta je pravedno, a šta nepravedno, šta je ispravno, a šta pogrešno, ko je elita, a ko primitivac, na svakom mestu vređali su i ponižavali svakog ko nije želeo da im se pridruži, ko se krstio zgražavajući se šta čine oni kao samoproklamovana elita. Taj naš divni seljak, pravi srpski domaćin, ali za samoproglašenu elitu samo gedža, kako su ga posprdno zvali, neznajući da ga tako zapravo uzdižu, a sebe kao večite neradnike spuštaju, probudio se i svakog vikenda širom Srbije izlazi da se pozdravi sa nama i da nam kaže šta mu je na duši. Srpski domaćin hoće da se pita sa onim kome daje poverenje, hoće da ti stisne ruku, da se požali ili da te pohvali, da se sa tobom fotografiše za uspomenu, hoće i da iskritikuje, ali najpre hoće da te u oči pogleda i da vidi da si deo naroda kojem on pripada.

Ne voli naš domaćin one koji nemaju ni imena, ni prezimena, ne voli one koji nemaju programe, ne voli onog ko mu vređa veru, crkvu, porodicu, poreklo, slavnu istoriju. Čak i kada je nešto ljut na tebe, ali te poštuje jer si došao da ga čuješ i da sa njim sedneš pod šatru i zapevaš koju uz čašicu rakije. Baš to danas čini svako od funkcionera vladajuće stranke, nebitno da li je ministar, narodni poslanik, neki direktor, šta god. Svi mi zavisimo od srpskog domaćina kome smo dužni na noge da dođemo i da sa njim sednemo na klupicu pod šatrom. Zapravo, dužni smo da uradimo baš sve ono što naša samoproglašena elita nikada nije činila, jer njihov svet nije srpski seljak i domaćin. On je za njih niža rasa kojoj bi možda trebalo oduzeti pravo glasa kako ne bi remetila planove njih, potomaka titoista koji se domogoše stanova po centru Beograda tako što su im preci otimali imovinu od predratne istinske beogradske elite koju su prethodno streljali ili je oterali na robiju.

Ruku na srce, ovakav vid kampanje najviše volim. Kad god se izbori bliže ili kad se raspišu, a ja lepo sednem u auto i krenem od opštine do opštine, družim se svuda sa narodom, kako od lokalne seoske ili gradske kafane, doma kulture, seoske mesne zajednice, gostujem na lokalnoj televiziji ili radio-stanici, ali hoću da ljudi znaju da sam im došao na noge i da ih poštujem. Hoću da znaju da sam im zahvalan za svaki glas koji nam pruže i da nisam neko ko je iznad njih, već naprotiv, da sam baš deo njih. Povedem neretko celu porodicu, jer želim da moja deca nauče šta je Srbija i da vide koliko nam je otadžbina lepa, kako imamo divne ljude i koliko nam je istorija slavna i veličanstvena. Najbitnije je to što tada shvatiš šta zaista znači parola „Srbija pobeđuje”, jer previše smo se bavili i još uvek se bavimo propalim revolucionarima čija je jedina snaga na društvenim mrežama. Sve van toga oni nemaju suštinski nikakvo uporište.

Recimo, ovog vikenda bio sam na narodnom saboru u Brzoj Palanci kod Kladova. Nedavno su u Kladovu bili lokalni izbori gde je izlaznost bila istorijska za tu opštinu, što bi se reklo, sve što živi u Kladovu izašlo je da glasa. Rezultat je bio takav da je 72 odsto glasova osvojila Srpska napredna stranka. Dakle, tu se kampanja diskreditovanja i omalovažanja Vučića nije nimalo primila, čak naprotiv. Ljudi cene to što neko hoće da napravi dunavsku magistralu, što planira put preko Miroča i da spoji Kladovo sa Donjim Milanovcem, što je uložio u tu opštinu ozbiljna sredstva, sredio tvrđavu Fetislam, sredio lokalne puteve… Verovali ili ne, ali u Kladovu je cena kvadrata za novogradnju uz Dunav dosegla cenu od čak 2.000 evra i sve se proda. Od nekada zaboravljene Timočke Krajine i čitave istočne Srbije, Vučić je napravio ambijent da su ljudi počeli da se vraćaju iz dijaspore i tu da traže posao. Zato, nije iznenađenje kada ti ljudi tamo priđu i kažu – pozdravite predsednika, ne damo ništa za njega da se kaže, Srbija takvog čoveka nikada nije imala. Zato je tih 72 odsto osvojenih glasova na lokalnim izborima u uslovima najveće moguće izlaznosti za Kladovo nešto što je zasluženo i za poštovanje. Slično je i u Negotinu, Boru, Majdanpeku.

Kvalitet života, kao i životni standard građana, uvećao se enormno u pozitivnom smislu i to je nešto što se ne može nikako izbrisati. Zato ti ljudi nisu mogli da razumeju zašto neko blokira škole, institucije, ulice, zašto vređa svakog ko ne misli kao oni, jer njima je bilo dovoljno samo da uporede vreme od pre nekih 15 godina i danas, te da realno sagledaju koliko se njihov život promenio u kvalitativnom smislu. Ti ljudi su ćutali, računali su da će revolucionari u nekom momentu da se dozovu pameti i da će prestati sa ludiranjem i rušenjem sopstvene zemlje, ali sada je i njima prekipelo. Oni su se probudili i rešili su da baš kroz narodna okupljanja kažu da je dosta sa glupiranjem. To su ljudi koji znaju kako se vodi domaćinstvo, koji znaju šta je dužnost glave kuće i da svuda, počevši od porodice, preko mesne zajednice i lokalne samouprave, pa do same države mora da postoji na čelu domaćin i da postoji neki poredak. Ne mogu anarhija i bezvlašće da vladaju.

Upravo je ta Srbija koja je mirno u onom beskrajnom redu čekala da celiva pojas Svete Majke pokazala koliko je željna reda i poretka. Željna je da joj niko više ne blokira škole, da joj niko više ne blokira fakultete, opštinu, gradsku kuću, vladu, sudove, tužilaštva, ulice i puteve. To je ta Srbija koja hoće da vidi da se na pijedestal uzdiže porodica, srpska tradicija, srpska istorija, koja želi da vidi ponosnog vojnika, poštovanog seljaka, sudiju gospodina, profesora kao drugog oca ili majku, sveštenika koji okuplja verujuće ljude, pune crkve, pune čitaonice, decu u školama, mlade na fakultetima i naučnim centrima.

Možda nam je sve ovo sa pokušajem obojene revolucije i bilo potrebno kao veliko iskušenje, kako bi sami sagledali jesmo li sposobni da prevaziđemo najgore moguće propagandno zlo i da ga pobedimo. Obilazeći Srbiju i družeći se sa tolikim narodom jasno je da smo pobedili, ali oči moraju širom otvorene da budu, jer zlo ne spava. Lako je mutiti vodu i narod u zabludu dovoditi. Svedoci smo koliko je ta bitka iscrpna bila u ovih poslednjih godinu i po dana, no ovo iskustvo nam je definitivno bilo potrebno. Najpre da se sama vladajuća stranka dozove pameti, da pokrene talas njenog pročišćenja od iskvarenog sveta, da krene u ozbiljnu reformu sistema i da se reorganizuje i u vatru da ubaci one koji žele da se bore i koji su spremni da odu među narod. Koliko god da je tehnologija napredovala, koliko god da poruke možete upućivati sa društvenih mreža i biti žestoko prisutni uz dobar marketing svuda putem medija koji vam se na svakom koraku nude, ipak je kampanja kada čoveka pogledaš u oči i sa njim se izrazgovaraš još uvek neprevaziđena i najbolja moguća. Ona zapravo pokazuje koliko te narod ceni, koliko si sposoban da istrpiš kritiku, da čuješ i ono što je neugodno po opciju koju predstavljaš, ljudi te upoznaju kakav si čovek i najpre to je kampanja u kojoj najrealnije može da sagledaš šta Srbija istinski misli. Srbija, ona prava domaćinska, zaista se probudila i odlučno pobeđuje.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista