Pravila ponašanja u srpskom Monmartru

„Zovem se Skadarlija, ili Skadarska ulica, kako hoćete. Ja nisam ni bulevar, ni avenija, ni magistrala. Ja sam običan strmi krivudavi sokak usred Beograda. I to bi bilo sve što bi vredelo reći o meni da nema moje boemske povesti, da nema mojih trošnih krovova, rasklimatanih stolica i rasporenoga jendeka”..., napisao je pre tridesetak godinaZuko Džumhur, putopisac, boem i karikaturista.

Boemska i romantična Skadarlija iz 19. i 20. veka sada živi samo u pesmama, zanimljivim pričama i sećanju vremešnijih posetilaca. Dušu je izgubila, ali ako je verovati gradu, Turističkoj organizaciji Beograda, Privrednoj komori grada nekadašnji sadržaji poput turističkih vodiča, suvenira, starih zanata, prodaje cveća, umetničkih radionica trebalo bi da na velika vrata uđu i oplemene sokak koji porede sa pariskim Monmartrom, praškom Zlatnom ulicom, bečkim Grincingom, atinskom Plakom.

Za desetak dana nekadašnja boemska četvrt dobiće kodeks ponašanja koji bi trebalo da uspostavi pravila igre među ugostiteljima i vlasnicima lokala. Jasna Dimitrijević, direktorka TOB-a, kaže da će novi dokument na dve strane sa 12 tačaka biti zapravo osveženi kodeks uveden 1975. godine.

(/slika2)– Predložićemo da sve tende na lokalima budu bordo boje, stolnjaci i pribor za jelo isti, a plastične stolice u baštama zamenjene. Biće propisano radno vreme, vrsta muzike i količina buke koju će moći da trpi pešačka zona. Pokušaćemo da se dogovorimo da se suveniri prodaju određenim danima i u određeno vreme – istakla je Dimitrijevićeva.

Kvalitet usluge, konobari u uniformama, poznavanje stranih jezika, ponuda raznovrsne hrane dodatni su zahtevi o kojima će da razgovaraju ugostitelji i nadležne institucije.

Upravnici skadarlijskih restorana nadaju se da će sa kodeksom ponašanja vratiti pre svega domaće posetioce ali i duh po kome je bila prepoznatljiva pre tridesetak godina. Mnogi su istakli da nešto slično budućem kodeksu već postoji, ali da se ne poštuje.

Skadarlija je za Vojislava Vezilića iz restorana „Ima dana” prvenstveno bila poznata po dešavanjima na ulici, a tek onda po ugostiteljskim objektima. Predlog će podržati ali smatra da je potrebno, pre svega, uvesti animatore na kaldrmi.

– Skadarska ulica nekada je bila promenada gde je svaki ćošak „pričao svoju priču”. Potrebno je dovesti umetnike i gatare, ponovo otvoriti suvenirnice, oživeti muzeje i galerije. Skadarlijom treba, kao nekad, da ovlada starogradska muzika – ističe Vezilić.

(/slika3)Posetiocima iz inostranstva, smatra Željko Đilas, upravnik restorana „Dva bela goluba”, ovaj deo grada danas je manje privlačan.

– Beograd je imao nešto što nije smeo da izgubi. A kada srušite kuću, nije baš lako izgraditi novu – ističe Đilas.

Naši sagovornici nezadovoljni su što se u novopečenim kafićima duž Skadarske štrafte pušta strana muzika sa razglasa, a ambijent potpuno odudara od onog koji su krasili domaći specijaliteti i živi tamburaški orkestri, mišljenja su da kodeks nije važno samo doneti već i dosledno sprovoditi.

Ljiljana Jakšić, jedina je glumica koja goste „Dva jelena”, „Šešir moj” i „Ima dana” uveseljava i podseća na boemsku braću koja su nekada davno jedva sastavljajući kraj s krajem u čudesnim kafanama Skadarlije tražila utehu za neostvarene ljubavi, nepriznata dela, težak život i izlizano odelo. Oduševljena je inicijativom da se uvede red i ponovo ožive programi po kojima je Skadarlija bila nadaleko poznata.

– Drago mi je da se neko konačno setio da ulepša i udahne bar malo nekadašnjeg boemskog duha. Ali čistiti kuću samo zato što dolaze gosti za Univerzijadu, a ne potruditi se da privučemo i zadržimo u toku cele godine domaće posetioce koji sada zaobilaze Skadarliju nije dobro – komentariše Jakšićeva.

D. M. – D. B.

--------------------------------------------

Večera umesto nostalgije

Uvođenje kodeksa ponašanja pozdravio je i Momo Kapor, književnik, koji je, kaže, kao šegrt Uglješi Bogunoviću, Zuki Džumhuru, Laletu Janjiću, Mariu Maskareliu šezdesetih godina 20. veka pomagao u pretvaranju Skadarske ulice u najstariju pešačku zonu u Beogradu.

– To je divna ideja ali bojim se i utopija zbog našeg mentaliteta koji razjeda sve što dohvati. U Skadarliji je već odavno umesto nostalgije obavezna samo večera. I automobili se se vratili u ovu četvrt – ističe Kapor.

U razgovoru za „Politiku” Kapor se prisetio kako su „Tri šešira”, „Dva jelena”, „Zlatni bokal” od bifea, rupe pretvoreni u objekte prijatnog ambijenta.

– Zuko je doneo tri predivne kaljeve peći iz Vojvodine i od njih napravio jednu koja i danas stoji u „Zlatnom bokalu”. Zidovi „Dva bela goluba” ukrašeni su mojim slikama, a najlepši dekor Skadarlije je fontana Milice Ribnikar – kaže Kapor.

U Skadarliji je Momo Kapor živeo pet godina. Uselivši se u kuću u Skadarskoj ulici, Kaporu se obratio jedan stari gospodin rečima „Vidim došli ste da živite u Skadarliji”. Kapor mu je na to odgovorio „Ovde se ne dolazi da se živi nego da se umre”.

Da je nekada ovaj deo grada punim plućima disao noću možda najbolje svedoči anegdota sa Zukom Džumhurom i kelnerom iz „Tri šešira”. Kada je konobar, priča Kapor, podsetio Zuku rečima „Gospodine ovde je večera obavezna”, Zuko mu je uzvratio „Došao sam na doručak, upravo sam se probudio”.

D. M.