Detonacija zvučnog topa

Zagrmeo je kada ga niko nije očekivao. Tajno pripreman, kroz unapred spremne medijske izveštaje i scenarija na ulici ispaljen pre godinu i kusur dana, evo još uvek čujemo posledice njegove detonacije. Trebalo je da preciznim medijskim hicem sruši vlast, a izgleda da na kraju dočekasmo da će urušiti one koji su ga upotrebili. Pokrenuta istraga Višeg javnog tužilaštva u Beogradu u vezi sa manipulisanjem upotrebe zvučnog topa tokom prošlogodišnjeg protesta 15. marta donosi nam brojne interesantne informacije, tako da će zvuk tog medijskog topa tek grmeti i parati uši srpske javnosti. Prvenstveni cilj bio je demonizovati Aleksandra Vučića i prikazati ga kao beskrupuloznog diktatora koji se ne libi da ubija sopstveni narod, a krajnji cilj svakako je bio nasilno rušenje vlasti, jer Bože moj, takvog oholog zlikovca na čelu države imamo pravo i da streljamo. No, da ostavimo trenutno po strani ciljeve, jer oni su sasvim očigledni. Zapitajmo se, najpre, kakvi umovi žive u našem okruženju. Dokle je neko zbog sopstvenih političkih ciljeva spreman da ide, ako se ne libi čak i da započne građanski sukob, a izmišljotina u vezi sa zvučnim topom mogla je da izazove nesagledive posledice koje bi sigurno dovele do toga da narod započne međusobno da se ubija? Ko bi u toj situaciji, da je laž uspela da prođe, mogao da govori o bilo čemu racionalnom? Nešto slično smo imali samo nekoliko meseci kasnije kada je izmišljena priča o smrti maloletnog dečaka u Valjevu, koji je navodno stradao jer su ga policajci na protestu brutalno pretukli. Dakle, moje osnovno pitanje je gde smo to došli kao ljudi, ako među nama postoje oni koji su spremni da kroz ovakve brutalne laži izazivaju krvoproliće? Gde je nestala makar minimalna empatija? Gde je nestao zdrav razum? Gde je nestao moral? Da li je zaista ludilo te levo-liberalne ideologije dovelo njihove aktiviste do toga da bez trunke stida sebe ubede da cilj ne bira sredstva i da to što će stradati možda neko i njima blizak nije toliko važno, jer važna je revolucija koja teče. Zbog ciljeva revolucije nema se pravo imati empatiju prema žrtvama, jer Bože moj, ako hoćeš u političkoj borbi, posebno revolucionarnoj, da pobediš, žrtve su neminovne.

Na početku ovog ludila koje nas je zadesilo i koje danas Bogu hvala jenjava i pokazuje svoje trulo lice svakim danom sve više i više, mnogi kojima sam ukazivao da je započeo proces obojene revolucije su mi se smejali. Smatrali su da kao narodni poslanik vladajuće stranke valjda prirodno branim samu vlast, mada je unutar same vlasti bilo koliko hoćete njenih istaknutih kadrova koji su šurovali sa revolucionarima i čak učestvovali u pripremi svilenog gajtana za samog Vučića i istaknute funkcionere vlasti. Govorili su mi da sam teoretičar zavere, da ne vidim koliko se korupcija zbog koje je tobože pala nadstrešnica raširila u društvu, da branim neke svoje privilegije koje inače nemam i nikada nisam imao. Danas, isti ti ljudi dođu i teško kroz zube procede ono što je najteže, a to je reč – izvini. Poštujem to, samo me deprimira koliko narod ume da nasedne na propagandu i da poveruje u more budalaština i to do te mere da je spreman čak i da izađe na ulicu i da se sukobi sa svojim komšijom ako drugačije misli. Ruku na srce, nismo samo mi Srbi tako površni. Čitavo čovečanstvo je u toj fazi, posebno Evropska unija. Zato hoću da verujem kako nas je ovo ludilo sa tobožnjim studentskim protestima, u kojima svega ima, osim studenata, makar malo otreznilo. Hoću da poverujem da će neko staviti prst na čelo i reći u sebi – ej, mogli smo da se međusobno poubijamo. Plašim se za mlađe generacije, jer njihovi standardi u odnosu na vreme kada sam ja sazrevao su drastično drugačiji. Mladom čoveku je danas standard auto-put i on ne zna šta znači putovati Ibarskom magistralom. Mladi danas kao osnovni standard uglavnom imaju za letovanje, za zimovanje, neki čak i po više puta, nemaju problem kada završe školovanje da nađu posao, jer posla ima, ne znaju šta znači život van virtuelnog sveta, odnosno život van društvenih mreža… Neka je tako, Bogu hvala, čovečanstvo ide napred. Samo, pitanje je za budućnost na šta će ti ljudi biti spremni ako se oni svakodnevno edukuju, posebno na mrežama, da je osnov života pobuna i da ne smeš da imaš autoritet, odnosno da je država tvoj servis, a ne nešto za šta si ti spreman i život da daš kako bi je odbranio. Moramo kao čitavo društvo da stavimo prst na čelo i da dobro razmislimo o činjenici da su revoluciju u Srbiji podigli mahom oni koji su veoma dobro situirani, kao i mahom oni koji rade unutar samog sistema i kojima je baš ova vlast pružila najviše. Dakle, to su ljudi koji slove za one koji su dobro informisani, koji prilično dobro žive i koji ne oskudevaju ni u čemu. No, baš su oni najviše naseli na manipulaciju ili su čak i sami bili spremni da drugima manipulišu. Moramo se zapitati zašto? Šta to njima smeta i čime su oni to nezadovoljni? Taj koji sve ima bio je spreman da prekine sve moguće odnose sa prvim komšijom, sa bliskim rođakom, samo ako je makar izrazio sumnju u blokade. Bili su spremni da lažu o zvučnom topu, neki od njih da idu lažno da se prijavljuju kako imaju posledice od delovanja zvučnog topa, a mnogi od njih sa iskrenom željom da dođe do sukoba na ulicama jer su u tome videli njihovu političku šansu. Svakog normalnog čoveka ovakve činjenice moraju da zabrinu. Plašim se da će izlečenje od tog oblika mržnje biti gotovo nemoguće.

Važno je da Više javno tužilaštvo u Beogradu istraje do kraja u istrazi. Ovde ne sme da se stane i da se sve završi sa specijalnim emisijama i političkim optužbama. Oni koji su kreirali scenario navodne upotrebe zvučnog topa moraju da se procesuiraju. Nadam se njihovom skorom privođenju i da se za svakog od njih obelodani fotografija sa opisom šta mu se stavlja na teret kako bi ih narod dobro zapamtio. Nije to samo preventiva kako više nikom ne bi palo na pamet da nešto slično učini, već je to i edukacija naroda da je to što su ti ljudi učinili apsolutno nedozvoljeno, nemoralno i bolesno. Moramo da se vratimo u normalu i da shvatimo, a to se posebno odnosi na generacije koje tek dobijaju pravo glasa, da se politika vodi argumentima, ponudom programa, planovima, a ne lažima koje mogu do građanskog rata da dovedu. Jadna je zemlja u kojoj se đaci međusobno dele, pa izbegavaju svoje školske drugove jer ih smatraju ćacijima i onda ih diskriminišu. Jadne je zemlja u kojoj nastavnici izvode na ulicu maloletne đake, čak i decu, kako bi blokirali raskrsnice. Jezivo je kada se profesori na maturi ponašaju kao politički aktivisti, a ne kao pedagozi koje plaćamo iz budžeta, pa teraju đake da skaču i da viču – ko ne skače, taj je ćaci. Da li se zapitaju kako je u tom momentu onom đaku koji se ne slaže sa takvim stavovima, a koji se oseća diskriminisanim zato što neće da prihvati to bolesno skakanje? Da li taj đak može da očekuje pogrdne izraze, odbacivanje od društva, čak i fizičke napade, samo zato što nije saglasan sa onim što mu rade profesor i nekolicina školskih drugova? Da li bi škole i fakulteti trebalo da nam izgledaju kao obori za stoku izlepljeni besmislenim nalepnicama imbecilnog sadržaja? Moraće država mnogo toga da promeni unutar sistema, jer manipulacija, pa između ostalih i ova sa zvučnim topom, učinila je svoje i napravila duboke brazde i podele, posebno među mlađom generacijom. Biće potrebno dugotrajno lečenje kako bi nacija ozdravila, a ono što mene plaši je činjenica da nisam siguran imamo li sposobne ljude koji bi to ozdravljenje mogli da sprovedu. Potrebna je korenita promena obrazovnog sistema i korenita promena u pristupu prema mladima. Danas kada je mladima fokus na nekoj informaciji ne više od nekoliko sekundi, biće užasno komplikovano naterati ih da dobro analiziraju svaku vest. Laž u vezi sa upotrebom zvučnog topa zamalo je izazvala građanski rat. Bog nas je pogledao da se to ne dogodi. No, ako se nešto hitno ne preduzme na edukaciji čitavog stanovništva, posebno mladih, kao i ako se vinovnici ove laži ne pohapse i ne procesuiraju, plašim se da ćemo sledeći put kada se ovakva laž bude lansirala imati ozbiljno puškaranje i mrtve na ulicama.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista