Omiljena „nevladina organizacija”

Kao klinac obožavao je „Korni grupu”, a pre „Idola” Vlada Divljan se muzički „kalio” u sastavima „Merlin” i „Zvuk ulice”. Te 1977. godine na petom spratu Palate „Beograd” postojao je restoran gde su svirali narodnjaci, a onda je, kao protivteža, napravljena diskoteka na spratu iznad, sa potpuno drugačijom orijentacijom – rezervisana za rokenrol i džez. Upravo na tom mestu – na šestom spratu Beograđanke Divljan je počeo svoju karijeru.

– Tu „tezgu” nam je sredio Boban Petrović, koji je u to vreme imao grupu „Zdravo”. Bili smo nas četvorica i za jedan dan morali smo da osmislimo celovečernji repertoar. A tada sam spremao težak ispit i bio sam u potpunoj frci. Nisam znao tekstove svih pesama napamet, pa sam se snalazio tako što otpevam samo refren neke numere, a onda „vrtim” dve iste pesme Pola Sajmona. Bilo je to divno iskustvo.

Grupu VIS „Idoli” osnovao je 1981. godine sa drugom iz škole, Srđanom Šaperom. Danas smatra da je period proveden u kultnom beogradskom bendu „kratak, ali sladak” i da je do raspada sastava došlo u pravom trenutku.

– Kada smo se rastali 1984. godine mislio sam da imamo još mnogo toga da kažemo. Ali, kasnije sam shvatio da je bolje što se to tada desilo. Dok je trajalo, bilo je slatko, ali i naporno. Odjedanput nam se život potpuno promenio, što smo i priželjkivali. Bio je to uzbudljiv i dinamičan četvorogodišnji period, sa puno putovanja, poznanstava… Te godine jesu odredile moj život.

Divljan smatra da su akteri novog talasa, o kome mnogi pričaju sa velikom setom, imali pomalo sreće, jer su „uleteli” u period koji je bio zenit jednog vremena.

– Posle smrti Tita, popustila je autocenzura. Ne bi se on bavio „Idolima”, „Električnim orgazmom” ili „Šarlom akrobatom”, ali ljudi su se bojali. Pa, moja baba je bila u zatvoru zato što je pričala vic o Titu i jedva se izvukla da ne ode na Goli otok. Čak i posle raspada „Idola”, Peđa Vranešević zamalo nije zaglavio u zatvoru zbog nekog plakata sa Vilmošom kaubojem, jer je neko to protumačio kao aluziju na Tita. Da nije bilo studija Enca Lesića tada, mogli bismo da se „slikamo”. Ako bi nas i pustili u Radio Beograd, verovatno ne bismo mogli da izađemo odatle. Naročito sa snimcima kao što su „Maljčiki”, „Retko te viđam sa devojkama” ili „Amerika”. Pa, spalili bi ih na licu mesta, jer, ipak, bilo je to rigidno vreme – priča Divljan.

Misli i da je u svojoj solo karijeri mogao da uradi više, bar kada su ploče u pitanju. Priznaje da je bio pomalo lenj, a i odlazak u Australiju 1991. godine promenio je dosta toga u njegovom životu.

– Tamo sam se usmerio na instrumentalnu muziku koja me je oduvek privlačila. Daleko je Australija i, kada odeš, nije tako lako vratiti se. A i u Australiji je sve drugačije – klima, biljke, tlo… Nema vrabaca, bubašvabe lete, a kada su moji roditelji došli u posetu umrli su od straha od paukova. Tamo sam završio školu za filmsku muziku i taman mi je krenulo, imao sam dobre ponude, ali očigledno mi nije bilo pisano da ostanem tamo.

Već deset godina sa porodicom živi u Beču. I odlazak u austrijsku prestonicu desio se neplanirano. Prvog dana bombardovanja, zbog bebe koju su dobili dva meseca ranije, otišli su i, igrom slučaja, ostali.

– Krajem novembra 1998. godine moja supruga i ja bili smo na predbračnom putovanju u Beču. Pričali smo kako je divan grad za život, ali da je šteta što govore nemački. I, kroz nekoliko meseci eto nas u Beču. Bio je to prvi zapadni grad koji sam kao dečak sa roditeljima posetio. Sećam se da mojoj sreći nije bilo kraja kada sam video sve te radnje sa muzičkim instrumentima. To mi je, negde, ostalo. Drugo, moja baba je iz Sombora, tu mi se i majka rodila, a Vojvodina je 300 godina bila pod Austro-Ugarskom, tako da i to ima veze.

Muzika za film takođe je obeležila značajan deo njegove karijere. „Šest dana juna”, „Kako je propao rokenrol”, „Crni bombarder”, „Sedam i po”, samo su neki od filmova za koje je komponovao muziku. Upravo je završio i muziku za novo ostvarenje Miroslava Momčilovića „Čekaj me, ja sigurno neću doći”. Filmska muzika ga privlači zbog raznovrsnosti i mogućnosti za eksperimentisanje. Obožava da radi i muziku za decu. Pomenimo samo „Rokenrol za decu” i „Rokenrol bukvar”, albume koje je radio sa Srđanom Gojkovićem Giletom.

– Komponovanje te muzike je nepretenciozno, što ne znači i lakše. Deci ne smeš da podilaziš, da ih foliraš. Gile i ja smo se tu odlično našli. Odigrali smo i stotinu predstava u pozorištu „Boško Buha” „Rokenrol za decu”, koje je Ljubivoje Ršumović napisao po našoj ploči. Taj period mi je baš ostao u srcu.

Divljanov novi bend zove se „Nevladina organizacija”. Kaže nam da se nada da je njegova „Nevladina organizacija” jedna od omiljenijih, odnosno manje nepopularnih u nas. Upravo sa ovim bendom predstaviće se beogradskoj publici u Domu omladine 8. marta.

Ideja za koncert 8. marta došla je iz kuće „Long plej” i meni se dopala, pošto je taj datum poprimio nekakve nove konotacije. Pa, hajde da se našalimo. Sviraćemo moju „retro” muziku, neku sa novijih albuma, a biće i nekih pesama koje trenutno radim, kaže na kraju Vlada Divljan koji već neko vreme priprema album pod radnim nazivom „Esperanto”.