Leksi klub

Na redovnu godišnju skupštinu Leksi kluba na Karaburmi utrčasmo u poslednjem trenutku. Gotovo da su prozvali sve „aktivne” članove. Moja žena se smesti među njih, u prve redove, a ja u poslednje, među „simpatizere”. Predsedavajuća slikarka Ankica sriče imena ponaosob, s uvažavanjem. Ova dama, pripadnica stare garde, bdi nad članstvom, naročito nad novim naraštajima. I pomaže, savetima i bogatim iskustvom, koliko može. Pod širokim obodom njenog ogromnog cvetnog šešira ušuškalo se celo udruženje. Ljudi svih fela i zanimanja: prosvetari, činovnici, trgovci, građevinci i ostali koji ne mogu da izdrže surovo vreme i njegove zakone. Oni koji se ne snalaze. Takoreći svi koji ne žele da budu agresivni, bezobrazni i bahati – ni kod kuće, ni u gostima, ni na poslu.

U „aktivne” članove kluba spadaju dakle svi žitelji Beograda koji svakodnevno, hladnokrvno, svojom voljom i po preporuci lekara dakako, piju „bonicu” za smirenje bilo koje težine: 0,5, 1, 1,5... pa do šest miligrama. Iznad „šestice” su nešto teži slučajevi. A najteži među njima imaju sve šanse – ako li nastave da povećavaju dozu – da završe u „gumenoj sobi” u „Lazi”. To je poslednje odredište.

Uopšte ne brinem da ću tamo zaglaviti: ja sam još amater, simpatizer, „pasivko”. Meni lekiće nasmejana ženica ubacuje u prvu jutarnju kafu. „Nesica” se puši, a ja srkućem i – umilno predem. I, kao, ne znam. A naravno da znam, nego se pravim da ne znam, zarad mira u kući. Zato i jesam „pasivni” član Leksi kluba. Mi pasivci smo dragoceni ovom udruženju: stalni članovi se i regrutuju iz naših redova, iz soja pasivnih uživalaca sredstava za umirenje, pa čak i onih koji ih i ne koriste. Ideal i cilj društva jeste da svi koliko nas ima pokušamo da postanemo normalni građani, u pravom smislu te reči, ma kako to nedostižno izgledalo.

Treba istaći sopstveni primer: ja sam neprestano vikao, šta vikao, urlao – na decu zbog loših ocena, njihovu razrednu zbog brda para koje potražuje za desetodnevnu đačku ekskurziju po Grčkoj, direktorku škole koja to sve organizuje, pa na suprugu poslovično zbog bilo čega, na poštara što samo donosi račune, komšiju koji peva u ponoć... – dok moja Lukrecija Bordžija nije počela da mi kafu obogaćuje „vitaminčićima”. Za početak – jutarnja terapija – 1,5 mg. Ne da sam odmah prestao da se bečim i izdirem na okolinu, već sam postao uljudan, ljubazan i preko svake mere fin: „Još jednog keca si dobio... Od-li-čno! Su-per! Sad imaš svega tri komada! Nemoj da si u bedaku, popravićeš ih časkom”; „Gospođo Savčić, ma šta je za nas pet rata po 112 evra, ehej, daleko je Solun... Pozdravite direktorku, čestitajte joj što se setila da putujete baš u Grčku, lepa zemlja, prijateljska”; „Želim vam lep dan, vredni pismonošo! Napadaju li vas psi, dragi gospodine?”; „Dobro jutro, komšija, divno ste noćas pevali u duetu sa ženom... Nije vam žena... A, oprostite, biće ako nije, bilo bi šteta, da, da, glasovi vam se baš slažu”...

Posle isticanja neviđenog uspeha u internacionalnoj konkurenciji – u evropskom smo vrhu po količini sredstava za umirenje koje pokrkamo „po glavi stanovnika” – predsedavajuća Ankica pohvalila je sve prisutne učesnike godišnje sesije i s pijetetom pomenula zasluge onih u „Lazi”. Aplaudirali smo, burno, svim frakcijama: i „bensedincima”, i „apaurincima”, i „bromazepamcima”, i „demetrincima”, i „leksaurincima”, a frenetične ovacije i poneko „bravo” doživela je „leksilijumska”, najbrojnija grupacija.

Zatim je slikarka poželela uspeh novom – starom rukovodstvu pod svojim cvetnim šeširom. Ona je proglašena za doživotnog počasnog predsednika Leksi kluba. Stručni savetnik, ovlašćeni nabavljač i diler sedativa i dalje je apotekarka Ema iz ogranka državne emisione ustanove „Opušteno” u Ulici Patrisa Lumumbe. Pi-ar ostaje moja elokventna ženica zbog izuzetnih zasluga u predstavljanju misije i vizije udruženja u javnosti. Sekretarica je ista – vrednica Lidija sa Stare okretnice, a i članstvo se neće menjati, ni smanjivati. Naprotiv! Rašće, uzlaznom linijom, vrtoglavo, kao malo šta u našoj zemlji Srbiji.