Лекси клуб

На редовну годишњу скупштину Лекси клуба на Карабурми утрчасмо у последњем тренутку. Готово да су прозвали све „активне” чланове. Моја жена се смести међу њих, у прве редове, а ја у последње, међу „симпатизере”. Председавајућа сликарка Анкица сриче имена понаособ, с уважавањем. Ова дама, припадница старе гарде, бди над чланством, нарочито над новим нараштајима. И помаже, саветима и богатим искуством, колико може. Под широким ободом њеног огромног цветног шешира ушушкало се цело удружење. Људи свих фела и занимања: просветари, чиновници, трговци, грађевинци и остали који не могу да издрже сурово време и његове законе. Они који се не сналазе. Такорећи сви који не желе да буду агресивни, безобразни и бахати – ни код куће, ни у гостима, ни на послу.

У „активне” чланове клуба спадају дакле сви житељи Београда који свакодневно, хладнокрвно, својом вољом и по препоруци лекара дакако, пију „боницу” за смирење било које тежине: 0,5, 1, 1,5... па до шест милиграма. Изнад „шестице” су нешто тежи случајеви. А најтежи међу њима имају све шансе – ако ли наставе да повећавају дозу – да заврше у „гуменој соби” у „Лази”. То је последње одредиште.

Уопште не бринем да ћу тамо заглавити: ја сам још аматер, симпатизер, „пасивко”. Мени лекиће насмејана женица убацује у прву јутарњу кафу. „Несица” се пуши, а ја сркућем и – умилно предем. И, као, не знам. А наравно да знам, него се правим да не знам, зарад мира у кући. Зато и јесам „пасивни” члан Лекси клуба. Ми пасивци смо драгоцени овом удружењу: стални чланови се и регрутују из наших редова, из соја пасивних уживалаца средстава за умирење, па чак и оних који их и не користе. Идеал и циљ друштва јесте да сви колико нас има покушамо да постанемо нормални грађани, у правом смислу те речи, ма како то недостижно изгледало.

Треба истаћи сопствени пример: ја сам непрестано викао, шта викао, урлао – на децу због лоших оцена, њихову разредну због брда пара које потражује за десетодневну ђачку екскурзију по Грчкој, директорку школе која то све организује, па на супругу пословично због било чега, на поштара што само доноси рачуне, комшију који пева у поноћ... – док моја Лукреција Борџија није почела да ми кафу обогаћује „витаминчићима”. За почетак – јутарња терапија – 1,5 мг. Не да сам одмах престао да се бечим и издирем на околину, већ сам постао уљудан, љубазан и преко сваке мере фин: „Још једног кеца си добио... Од-ли-чно! Су-пер! Сад имаш свега три комада! Немој да си у бедаку, поправићеш их часком”; „Госпођо Савчић, ма шта је за нас пет рата по 112 евра, ехеј, далеко је Солун... Поздравите директорку, честитајте јој што се сетила да путујете баш у Грчку, лепа земља, пријатељска”; „Желим вам леп дан, вредни писмоношо! Нападају ли вас пси, драги господине?”; „Добро јутро, комшија, дивно сте ноћас певали у дуету са женом... Није вам жена... А, опростите, биће ако није, било би штета, да, да, гласови вам се баш слажу”...

После истицања невиђеног успеха у интернационалној конкуренцији – у европском смо врху по количини средстава за умирење које покркамо „по глави становника” – председавајућа Анкица похвалила је све присутне учеснике годишње сесије и с пијететом поменула заслуге оних у „Лази”. Аплаудирали смо, бурно, свим фракцијама: и „бенсединцима”, и „апауринцима”, и „бромазепамцима”, и „деметринцима”, и „лексауринцима”, а френетичне овације и понеко „браво” доживела је „лексилијумска”, најбројнија групација.

Затим је сликарка пожелела успех новом – старом руководству под својим цветним шеширом. Она је проглашена за доживотног почасног председника Лекси клуба. Стручни саветник, овлашћени набављач и дилер седатива и даље је апотекарка Ема из огранка државне емисионе установе „Опуштено” у Улици Патриса Лумумбе. Пи-ар остаје моја елоквентна женица због изузетних заслуга у представљању мисије и визије удружења у јавности. Секретарица је иста – вредница Лидија са Старе окретнице, а и чланство се неће мењати, ни смањивати. Напротив! Рашће, узлазном линијом, вртоглаво, као мало шта у нашој земљи Србији.