Slučaj kurira Jovice

Jedan od tajanstvenih simbola Miloševićevog doba svakako je Jovica Stanišić. Smatralo se čak da je u jednom času bio moćniji i od svoga gospodara, sve dok u oktobru 98. nije pao pod teretom te moći.

Iz izvora „LA tajmsa” saznali smo ono što zaista jeste vrhunac apsurda u beskrajnim igrama svake tajne službe: da je Stanišić služio onima koji su inače bili predmet njegovog vrhunskog podozrenja. Ili su bar morali da budu. Devedesetih godina prošloga veka, dok je Jovica kormilario alternativnom ratnom i mračnom Srbijom, hipoteka saradnje sa CIA bila je najteža optužba. Upravo su takvi ljudi bili predmet najbudnije Stanišićeve pažnje i moguće žrtve svakojakih pogroma.

Kad odjednom – saznajemo da je Jovica Stanišić bio sasvim pouzdan saradnik CIA. To bi mogao da bude skoro savršen, ali i bizaran epilog stereotipa u nekom, relativno jeftinom, niskobudžetnom špijunskom filmu. Ali, na Balkanu se trećerezredni filmovi i ubogi život prepliću kao u svakom košmaru, ili fantazmagoričnom snu. Pa je tako Stanišić u istom času tvorac eskadrona smrti, paravojnih jedinica i Miloševićeve verzije strahovlade. Ali i kurir i izvestilac najmoćnije tajne političke policije na svetu.

Kako je to bilo moguće? Biografija Jovice Stanišića je tipična ali i jedinstvena. On je umeo da misli svojom glavom kad je bilo misaonog prostora, da sluša pomno svoje gazde (bilo ih je najmanje na dve nespojive strane) ili da se uznese iznad događaja i postane javna ličnost od značaja za okončanje neke krupne drame.

 Recimo, oslobađanje vezanih talaca u maju 95. godine, koje je štrangama, žicom, remenima i drugim priručnim sredstvima Ratko Mladić fiksirao za razne objekte. A sve zbog toga da se NATO okane bombardovanja, inače će u suprotnom ustreliti svoje.

Ispada da je njegovo „ciovanje“ započeto još negde 92. godine. Tada je tkao na dva dvovisinska razboja, obaveštavajući one tamo o unutrašnjim svojstvima Miloševićevog režima, a Miloševića o tome šta se tamo radi. Takav posao može, a i ne mora da bude tipičan za zanat kojim se bavio Jovica. U njegovo doba carovali su ksenofobija i odijum prema Zapadu, mada se on u isto vreme bavio istragom neprijatelja i negovanjem prijatelja koji će mu kasnije pomoći u najvećoj nevolji.

Ako je Milošević znao za njegovu perverznu obaveštajnu avanturu, biće da je misterija još veća. Izgleda da je saznao, ali kad je Stanišić već na obe strane pustio korene. Svoj dvovalentni posao radio je na rekama, u brodovima i sigurnim stanovima. Kao takav je 96. otišao na Pale i naložio Radovanu Karadžiću da se odmah okane politike i premetne u Dragana Dabića. To je ovaj bez pogovora učinio, znajući da je Jovica oduvek bio lišen smisla za humor.

Nezavisno od biografije, Stanišić je uhapšen u martu 2003. i odveden u Hag. Tek godinu kasnije američka vlada dostavlja Tribunalu listing o njegovom alternativnom radu. Više puta je privremeno puštan na slobodu, dok ga 2008. nije uhvatila teška depresija. Suđenje odloženo, Stanišić je u Beogradu na lečenju.

Pred saznanjem da ga može strefiti doživotna robija, Stanišić se obraća centrali CIA za kapitalnu pomoć, podsećajući tamo njih na svoje zasluge. Inače se lično poznaje sa čelnim ljudima tog preduzeća. U februaru 96. na gostujućem terenu sreo se sa Džonom Dojčom i Džordžom Tenetom.

CIA je učinila ono što inače ne čini nikada, ili veoma retko. Poslala je Tribunalu nove potvrde o zaslugama Jovice Stanišića. Dokument je još zapečaćen, ali je novinarima saopšten deo te planetarne tajne. U sažetku teksta, koji će možda spasiti Jovicu stoji i to da je „ovaj čovek učinio mnogo zla, ali i mnoga dobra dela za nas!“ Dakle za njih.

Šta će od toga da pretegne, ne može se znati. Ali, istorija špijunaže na Balkanu dobija nove junake. Ko je vlasnik brige za bezbednost otadžbine, i šta je to, još uvek znaju samo tajne službe. I naravno CIA, od koje se ionako ništa ne može sakriti, pa ni činjenica da je Jovica bio naš.