Kroz život plovio punim jedrima

Doajen srpskog glumišta, glumac Slavko Simić preminuo je 20. novembra 2007. u 83. godini života posle kratke i teške bolesti, saopštilo je juče Jugoslovensko dramsko pozorište. Slavko Simić je bio dugogodišnji član ovog poznatog beogradskog teatra od 1954, posle angažmana u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Odigrao je brojne upečatljive uloge, kako u delima domaćih i stranih klasika, tako i u savremenim dramama. Sahrana Slavka Simića biće danas, u krugu porodice.

                                                             * * *

Dramski umetnik Slavko Simić koji je podjednake uspehe postizao u pozorištu, na radiju, televiziji i filmu sa umetničke i životne scene preselio se u večnost.

Slavko Simić je decenijama bio prisutan u ovdašnjem pozorišnom životu. Gluma je ušla u njegov život i postala njegov sastavni deo još kada je bio dečak. Imao je samo dvanaest godina kada je odlučio da bude glumac. Najveći deo karijere proveo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Deset godina radio je u novosadskom pozorištu, a godinu dana u Pančevu.

Kada je, davne 1953. godine, Velibor Gligorić, tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, video na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Slavka Simića, shvatio je da takvog glumca želi na svojoj pozornici. Tako je započela blistava karijera Slavka Simića u JDP-u.

Blag čovek. Sa talentom, izdržljiv, bez zavisti, spreman da svoju duhovnu imovinu preda mladim kolegama, plovio je kroz život punim jedrima u svaku novu ulogu. I svaka je bila velika i važna. Od komada iz rokokoa, do Crnjanskog, od Čehova do Krleže.

Prisutan na javnoj sceni mnogo duže od prosečnog radnog veka, Simić je učinio mnogo za afirmaciju dramske umetnosti i unapređenje umetničkog stvaralaštva uopšte. Obogatio je naše književno stvaralaštvo delima posvećenim velikim glumačkim likovima kakvi su bili Dobrica Milutinović i Zorica Šumadinac, objavio je svoje razgovore sa Andrićem i predstavio portrete šest upravnika koji su se nalazili na čelu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, njegove matične kuće. Pišući o njima sa poštovanjem i divljenjem kakvo zaslužuju, provlačio bi i reči kritike, vodeći računa da svaka reč bude odmerena i ne ode predaleko, iskreno žaleći što ne može i više od svojih sećanja i utisaka da im posveti.

Igrajući, tumačeći, noseći i odgonetajući "Znakove" Ive Andrića davnih sedamdesetih godina prošlog veka, Slavko Simić je već tada pokazao svu veštinu svog glumačkog zadatka. Simićeva cela fabula, pisali su u to vreme pozorišni hroničari, sa nečujnim širenjem grudnog koša i sa trzajima ramena kada reči već vrati u zglobove, nadrasta Andrićevu naraciju, anegdotu i priču i postaje živi glumački rezultat. Ko nije stigao da pročita ovo delo Ive Andrića neodoljivo veruje da su "Znakovi" napisani baš zbog Slavka Simića i samo zbog njega, zbog njegovog stvaralačkog inata.

"Zlatna kolajna" na prvom Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu pripala je Slavku Simiću, upravo za tumačenje Andrićevih "Znakova". Priznanje mu je bilo posebno drago jer se obistinilo Andrićevo verovanje da je Simić glumac koji će najbolje interpretirati njegove "Znakove".

Slavko Simić je bio posebno ponosan na svoj kompakt disk sa monolozima Žanke Stokić koje su za nju pisali Branislav Nušić i Brana Cvetković.

Veliki uspeh postigao je i sa monodramom "Tren" Antonija Isakovića. Ljubiteljima malog ekrana ostaće upamćen po liku Tanasija u emisiji "Levaci", a iz serije velikih televizijskih uloga Slavka Simića izdvajaju se junaci Nušića, Gogolja, Direnmata. Nezaboravna je, takođe, Simićeva monodrama "Krotka" po tekstu Dostojevskog. Ovim ulogama treba dodati i njegovu živopisnu epizodu upravnika pošte u "Mrtvim dušama", i Džoksera u "Junioru i paunu", a njegov Kalemar iz "Otkrića" odlikovao se originalnošću i osobenošću.
Svoju predanost dramskoj umetnosti potvrdio je i kao predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije u periodu od 1968. do 1973. godine.

Među brojnim nagrada koje je Slavko Simić dobio tokom duge i bogate karijere izdvaja se Orden rada sa crvenom zastavom prvog reda. Nagrađen je i Srebrnom plaketom grada Beograda i Srebrnom plaketom Radio-televizije Beograd. Dobitnik je Vukove nagrade za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru.

Koliko je duboko Simićevo prožimanje sa profesijom, možda najbolje govore njegove reči: "Za glumce, tekst su note. Iz teksta glumac može da oseti ličnost koju treba da tumači, njegov temperament, snagu izraza u raznim prilikama. Pauze u govoru i kako da odmeri glas prema sagovorniku, šta je u tekstu glavno, a šta marginalno, da oseti piščevu melodiju rečenica..."

Kroz život, kako je voleo da priča prilikom čestih poseta Kulturnoj rubrici "Politike" čiji je bio rado viđen i dragi gost, išao je kao što drvo raste. Dođe i prođe, i jesen, i sve se prima onako kako je u prirodi. Osobina koju je najviše cenio bila je iskrenost, apsolutna iskrenost, iskrenost do kraja.