Кроз живот пловио пуним једрима

Доајен српског глумишта, глумац Славко Симић преминуо је 20. новембра 2007. у 83. години живота после кратке и тешке болести, саопштило је јуче Југословенско драмско позориште. Славко Симић је био дугогодишњи члан овог познатог београдског театра од 1954, после ангажмана у Српском народном позоришту у Новом Саду.

Одиграо је бројне упечатљиве улоге, како у делима домаћих и страних класика, тако и у савременим драмама. Сахрана Славка Симића биће данас, у кругу породице.

                                                             * * *

Драмски уметник Славко Симић који је подједнаке успехе постизао у позоришту, на радију, телевизији и филму са уметничке и животне сцене преселио се у вечност.

Славко Симић је деценијама био присутан у овдашњем позоришном животу. Глума је ушла у његов живот и постала његов саставни део још када је био дечак. Имао је само дванаест година када је одлучио да буде глумац. Највећи део каријере провео је у Југословенском драмском позоришту. Десет година радио је у новосадском позоришту, а годину дана у Панчеву.

Када је, давне 1953. године, Велибор Глигорић, тадашњи управник Југословенског драмског позоришта, видео на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду Славка Симића, схватио је да таквог глумца жели на својој позорници. Тако је започела блистава каријера Славка Симића у ЈДП-у.

Благ човек. Са талентом, издржљив, без зависти, спреман да своју духовну имовину преда младим колегама, пловио је кроз живот пуним једрима у сваку нову улогу. И свака је била велика и важна. Од комада из рококоа, до Црњанског, од Чехова до Крлеже.

Присутан на јавној сцени много дуже од просечног радног века, Симић је учинио много за афирмацију драмске уметности и унапређење уметничког стваралаштва уопште. Обогатио је наше књижевно стваралаштво делима посвећеним великим глумачким ликовима какви су били Добрица Милутиновић и Зорица Шумадинац, објавио је своје разговоре са Андрићем и представио портрете шест управника који су се налазили на челу Југословенског драмског позоришта, његове матичне куће. Пишући о њима са поштовањем и дивљењем какво заслужују, провлачио би и речи критике, водећи рачуна да свака реч буде одмерена и не оде предалеко, искрено жалећи што не може и више од својих сећања и утисака да им посвети.

Играјући, тумачећи, носећи и одгонетајући "Знакове" Иве Андрића давних седамдесетих година прошлог века, Славко Симић је већ тада показао сву вештину свог глумачког задатка. Симићева цела фабула, писали су у то време позоришни хроничари, са нечујним ширењем грудног коша и са трзајима рамена када речи већ врати у зглобове, надраста Андрићеву нарацију, анегдоту и причу и постаје живи глумачки резултат. Ко није стигао да прочита ово дело Иве Андрића неодољиво верује да су "Знакови" написани баш због Славка Симића и само због њега, због његовог стваралачког ината.

"Златна колајна" на првом Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну припала је Славку Симићу, управо за тумачење Андрићевих "Знакова". Признање му је било посебно драго јер се обистинило Андрићево веровање да је Симић глумац који ће најбоље интерпретирати његове "Знакове".

Славко Симић је био посебно поносан на свој компакт диск са монолозима Жанке Стокић које су за њу писали Бранислав Нушић и Брана Цветковић.

Велики успех постигао је и са монодрамом "Трен" Антонија Исаковића. Љубитељима малог екрана остаће упамћен по лику Танасија у емисији "Леваци", а из серије великих телевизијских улога Славка Симића издвајају се јунаци Нушића, Гогоља, Диренмата. Незаборавна је, такође, Симићева монодрама "Кротка" по тексту Достојевског. Овим улогама треба додати и његову живописну епизоду управника поште у "Мртвим душама", и Џоксера у "Јуниору и пауну", а његов Калемар из "Открића" одликовао се оригиналношћу и особеношћу.
Своју преданост драмској уметности потврдио је и као председник Савеза драмских уметника Србије у периоду од 1968. до 1973. године.

Међу бројним награда које је Славко Симић добио током дуге и богате каријере издваја се Орден рада са црвеном заставом првог реда. Награђен је и Сребрном плакетом града Београда и Сребрном плакетом Радио-телевизије Београд. Добитник је Вукове награде за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору.

Колико је дубоко Симићево прожимање са професијом, можда најбоље говоре његове речи: "За глумце, текст су ноте. Из текста глумац може да осети личност коју треба да тумачи, његов темперамент, снагу израза у разним приликама. Паузе у говору и како да одмери глас према саговорнику, шта је у тексту главно, а шта маргинално, да осети пишчеву мелодију реченица..."

Кроз живот, како је волео да прича приликом честих посета Културној рубрици "Политике" чији је био радо виђен и драги гост, ишао је као што дрво расте. Дође и прође, и јесен, и све се прима онако како је у природи. Особина коју је највише ценио била је искреност, апсолутна искреност, искреност до краја.