Teraj porše, nek te jure ženske

Uvek je najteža prva rečenica. Ali ona je sada svakako već iza nas – rekla je poznata poljska pesnikinja Vislava Šimborska kad su joj uručivali Nobelovu nagradu za književnost.

Opisujući i definišući, pored ostalog, šta uopšte znači i kako izgleda biti pisac, Vislava Šimborska zaključuje da je vrlo teško snimiti biografski film o književniku. „Pisci su tu najgori, jer je njihov rad potpuno nefotogeničan. Neko tamo sedi za stolom ili leži na sofi, nepomično zureći u zid ili plafon.” Potom napiše sedam redova da bi petnaest minuta kasnije preškrabao ili izbrisao jedan od njih. Nakon toga se opet ništa ne dešava, baš kao ni u onih petnaest minuta između pisanja i brisanja. „Ko bi gledao jednu takvu stvar?”

Ili, kako snimiti film o životu pisca a da to ne bude potpuno dosadno? Poznati glumac Dejvid Duhovni zvani Foks Molder još jednom se upetljao u posao sa nečim što bi se moglo nazvati „nemogućim”. Producirao je televizijsku seriju sa upravo ovakvom temom i zajedno sa Tomom Kapinosom stvorio već poznati „Kalifornikejšn”. Dvanaest epizoda u prvoj sezoni tokom 2007. i dvanaest epizoda u drugoj sezoni tokom 2008. godine (kod nas ih već emituje HBO kanal) prikazuju kako živi (i radi!?) glavni junak – pisac Hank Mudi, koga naravno igra Duhovni. U suštini, to su doživljaji, dnevničke beleške mladog i zgodnog „pokvarenjaka”, pisca u stvaralačkoj i bračnoj krizi koji pokušava da piše i ponovo smuva sad već bivšu ženu koja je otišla kod drugog, zajedno sa ćerkom koja svira gitaru.

No, šta se događa u onih drugih, gorepomenutih, problematičnih petnaest minuta između pisanja i brisanja, pre i nakon zurenja u plafon i zid, koje filmska dela o životu pisca čine toliko dosadnim? Tih petnaest minuta koji se ovde protežu na pola sata, zapravo su najinteresantniji. Umesto da zuri u zid ili plafon, junak serije Hank Mudi živi bludni život po sunčanoj Kaliforniji. On je otelotvorenje trećemilenijumskog boema koji sedi pred laptopom (doduše kratko i tek u ponekoj epizodi), u boksericama, što je vrlo bitno, i sa flašom u ruci, dok ga ženske saleću sa svih strana. Pisac Hank Mudi ima sve ono što se nije dalo Foksu Molderu. Dok je ovaj gajio već čuvena i esejistički obrađena tajanstvena osećanja prema Skali, pisac Hank Mudi kruži naokolo i bez predaha menja žene – sve u plejbojevskom maniru, shvatajući posle svakog prevrtanja u krevetu da mu ipak najviše znači bivša supruga. Ali, ona je našla ozbiljnog čoveka sa ozbiljnim poslom. A taj je tip po zanimanju, zamislite, ni manje ni više, nego izdavač.

Znajući valjda kakav je to trn u oku pisca, igrom slučaja, razume se, Hank u jednoj od prvih epizoda spava sa njegovom maloletnom ćerkom. I od tada je ucenjen čovek. Ali i nakon toga Hank je čovek za avanturu sa egzotičnim poslom. Boemski nastrojen divljak čijem je smislu za humor i raspuštenosti nemoguće odoleti. Svi ga zbog toga užasno vole, ali niko sa njim ništa dugoročno ne planira, niti šta ozbiljno uspeva, jer je ovaj naprosto nemoguć. Što više pokušava da dokaže svojoj porodici kako može postati ozbiljan, naš je junak sve raspusniji, a devojke u njegovom krevetu sve zgodnije i zgodnije.

A pisac Hank Mudi se za to vreme nervira! Taman kada krene da piše, tinejdžerka sa kojom je imao divlji i grub seks, otima mu rukopis, predstavlja se kao autorka i preti prijavom. Pored toga, od njegovog romana „God Hates Us All” filmski poslenici u seriji napravili su bezvezni film sa naslovom „A Crazzy Little Thing Called Love”.

E, sad, zamislite tinejdžera sa ovog terena koji ima nekog spisateljskog dara i koji, nakon serije, pomisli kako je baš kul biti pisac kao izmišljeni Hank Mudi.

Dobro, ne moraš baš da budeš zgodan kao Dejvid Duhovni, ali zamisli da se okolo vozaš u besnim kabriolet kolima, dobro obučen, sa flašom skupog pića u ruci, da lumpuješ dan i noć, da malo pišeš, pa da malo budeš u stvaralačkoj krizi, u blokadi što se kaže, a da te pored svega toga jure sve te zgodne ženske koje jure našeg televizijskog junaka. Ti si pisac, pisci su face.

Ali samo polako. Serija je zanimljiva, uzbudljiva, duhovita, nagrađena „Globusom”, provokativna – ponegde i jeftino provokativna. Međutim, zar ne bi ista takva bila i da glavni junak Hank Mudi nije pisac nego bilo šta drugo, samo na boemski način, naravno. Knjiga, pisanja i književnih tema u „Kalifornikejšn” ima poprilično malo. Možda baš zbog toga što bi istu tu seriju ovako ozbiljne stvari učinile dosadnom. Sedam redova, petnaest minuta u kojima se ništa ne događa, pa jedan red obrišeš, zuriš u plafon, zuriš u zid.

Čik da uspeš da od pisanja u Srbiji kupiš porše, čik da postaneš kul faca. Zar nije Hank Mudi jedini pisac koga jure ženske? Kad si pisac, najčešće sediš na polupraznim promocijama u hladnim bibliotekama. Ne zanima te da li ti plaćaju na ruke ili na žiro-račun, jer honorare skoro da ne dobijaš, pa moraš da pišeš za novine. Kad te novine otkače, nerviraš se što češće nema priredbi i što su ukinuli sletove za koje bi mogao da pišeš scenarije. Ne znaš da li je bolje da ti daju nagradu ili da te zaobiđu. Da napišu neki red o tvojoj knjizi ili je bolje da je prećute. Kupuješ jakne sa dubokim džepovima da te na ulici ne vide sa knjigom. Zamisli da se još predstaviš kao pisac i kažeš da ti je to profesija. Uz to, kako da budeš zgodan kao Mudi-Duhovni kad ti se od čitanja iskrivi kičma, a od pisanja počnu da ti iz ležišta ispadaju pršljenovi.

Kad bolje razmisliš, imaš li ti, srpski pišče, uopšte neku sličnost sa Hankom Mudijem? Uživaš li svoj Kalifornikejšn? Pa, kad bolje razmisliš možda bi mogla da te ostavi žena i zaljubi se u tvog izdavača. Nije ni to malo, priznaćeš.

No, ova žalopojka se već odužila. Može biti da je ipak najteža poslednja rečenica, ali je sada, evo, već i ona iza nas.