Odbijanje nepristojne ponude

Otac mu je ubica, sin narkoman i ubica, a on sam detektiv ne baš blistavog moralnog lika. Dok se vozi duž ruiniranih ulica Long Biča, sećajući se setno kako je tu sve nekad bilo novo, čisto i uredno, dotični kaže kolegi policajcu: „Kao da je prošla srpska vojska!”

Ovog junaka sklonog slikovitom izražavanju igra niko drugi do, kako ga bar bije glas, prijatelj zemlje Srbije Robert de Niro, čovek koji pamti njeno gostoprimstvo, pa je čak i svojoj ćerki dao ime Drina!

Sad, posao je posao. Glumci ne pišu scenarija i ne odlučuju o replikama. A nije ni prvi put da se ovakav negativni obrazac o Srbiji i Srbima pojavi na velikom (pa potom i na malom) ekranu. I nisu samo u pitanju filmska dela u kojima se Srbi kao ratni negativci, kriminalci, silovatelji i pljačkaši pojavljuju kao dramski likovi, što je viđeno i na poslednjem Festu, nego i oni, poput pomenutog „Grada na obali”, gu kojima se takvi klišei o lošim momcima plasiraju olako i usput. To su već postala opšta mesta koja nikom neće zazvučati kao nešto proizvoljno, nepravedno i uvredljivo, a kamoli kao nešto diskriminatorsko ili fašistoidno. Uostalom, jedan iz tog lagera davno je ustanovio da se više puta plasirana tvrdnja i ponovljena laž vremenom prihvata kao istina.

I našim glumcima koji dospeju do Holivuda kao da je suđeno da igraju mahom zle Srbe (može i Ruse), u svakom slučaju da predstavljaju kriminalni ološ koji pristiže sa istoka Evrope kako bi se još malko zakomplikovao mafijaški biznis razvijenog sveta. Ali, Sergej Trifunović nije se dao. Iako su mu ionako namenjivani po pravilu robustni likovi, nije pristao da igra zlikovce sopstvenog porekla. Ne zato što o svojoj zemlji misli sve najbolje, naprotiv, nego što mu je ta vrsta ukalupljivanja u stereotipe bila degutantna.

O odbijanju takvih „nepristojnih ponuda” govorio je kao gost na večeri kod Mirjane Bobić-Mojsilović. Premijerno izdanje na novoj adresi bilo je jedno od boljih u poslednje vreme, kako zbog gosta koji je, nesklon konvencionalnostima, nonšalantnog ponašanja, makar i uz poneku (piskom pokrivenu) psovku govorio o veoma ozbiljnim stvarima, toliko i zbog domaćice kojoj su njegov temperament i način kazivanja bili simpatični i bliski. Ne napuštajući ustanovljeni vid ophođenja koji podrazumeva opuštenost, familijarnost i slobodu koju daje ćaskanje uz kuvanje u sopstvenoj kuhinji, ovog puta Mirjana Bobić-Mojsilović izbegla je neke od ranije viđenih, a iritirajućih, manira. Nije, naime, bila razmahana, egzaltirana i vesela preko mere. Nije (mada ne odolevši da Sergeja Trifunovića poljubi) bilo previše intimiziranja, pa ni samoraspričanosti koja bi poklopila gosta.

Već sama činjenica da se emisija „Pogodi ko dolazi na večeru” s TV Enter preselila na TV Foks potvrđuje da su i naslov i njegova autorka brend koji bi mnoga TV stanica volela da ima u svojoj ponudi. U obilju svakojakih TV pričaonica osobenost ambijenta, konteksta i domaćina ono su što donosi različitost. A potom, ne uvek, i uspeh u vidu poželjne gledanosti.