Одбијање непристојне понуде

Отац му је убица, син наркоман и убица, а он сам детектив не баш блиставог моралног лика. Док се вози дуж руинираних улица Лонг Бича, сећајући се сетно како је ту све некад било ново, чисто и уредно, дотични каже колеги полицајцу: „Као да је прошла српска војска!”

Овог јунака склоног сликовитом изражавању игра нико други до, како га бар бије глас, пријатељ земље Србије Роберт де Ниро, човек који памти њено гостопримство, пa je чак и својој ћерки дао име Дрина!

Сад, посао је посао. Глумци не пишу сценарија и не одлучују о репликама. А није ни први пут да се овакав негативни образац о Србији и Србима појави на великом (па потом и на малом) екрану. И нису само у питању филмска дела у којима се Срби као ратни негативци, криминалци, силоватељи и пљачкаши појављују као драмски ликови, што је виђено и на последњем Фесту, него и они, попут поменутог „Града на обали”, гу којима се такви клишеи о лошим момцима пласирају олако и успут. То су већ постала општа места која ником неће зазвучати као нешто произвољно, неправедно и увредљиво, а камоли као нешто дискриминаторско или фашистоидно. Уосталом, један из тог лагера давно је установио да се више пута пласирана тврдња и поновљена лаж временом прихвата као истина.

И нашим глумцима који доспеју до Холивуда као да је суђено да играју махом зле Србе (може и Русе), у сваком случају да представљају криминални олош који пристиже са истока Европе како би се још малко закомпликовао мафијашки бизнис развијеног света. Али, Сергеј Трифуновић није се дао. Иако су му ионако намењивани по правилу робустни ликови, није пристао да игра зликовце сопственог порекла. Не зато што о својој земљи мисли све најбоље, напротив, него што му је та врста укалупљивања у стереотипе била дегутантна.

О одбијању таквих „непристојних понуда” говорио је као гост на вечери код Мирјане Бобић-Мојсиловић. Премијерно издање на новој адреси било је једно од бољих у последње време, како због госта који је, несклон конвенционалностима, ноншалантног понашања, макар и уз понеку (писком покривену) псовку говорио о веома озбиљним стварима, толико и због домаћице којој су његов темперамент и начин казивања били симпатични и блиски. Не напуштајући установљени вид опхођења који подразумева опуштеност, фамилијарност и слободу коју даје ћаскање уз кување у сопственој кухињи, овог пута Мирјана Бобић-Мојсиловић избегла је неке од раније виђених, а иритирајућих, манира. Није, наиме, била размахана, егзалтирана и весела преко мере. Није (мада не одолевши да Сергеја Трифуновића пољуби) било превише интимизирања, па ни самораспричаности која би поклопила госта.

Већ сама чињеница да се емисија „Погоди ко долази на вечеру” с ТВ Ентер преселила на ТВ Фокс потврђује да су и наслов и његова ауторка бренд који би многа ТВ станица волела да има у својој понуди. У обиљу свакојаких ТВ причаоница особеност амбијента, контекста и домаћина оно су што доноси различитост. А потом, не увек, и успех у виду пожељне гледаности.