Globalni prevrat dolara

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 9. marta – Ja sam slabiji, jedva sastavljam kraj s krajem, a vrednost moje valute skače u svetu, pa gde je tu pravda, vajka se ovdašnji komšija. Slično njemu, ali u obrnutom smeru, zgranutost neskladima izražavaju stanovnici širom planete: „Nema pravde u finansijama kad Americi, čiji nas je lom sve bacio u očaj, sada raste cena, na monetarnoj kursnoj listi.”

Obe vrste čuđenja potvrđuju da je na delu „paradoksalni” fenomen – da jača novac koji važi za uzročnika i domaće i globalne tekuće krize. Pojednostavljeno, u toku je specifični „dolarski prevrat”: njegova vrednost raste iako je „glavni krivac” što ona opada gotovo svemu drugom, i ovde i napolju.

Stvar deluje „perverzno”, konstatuje danas „Njujork tajms” u udarnom napisu. I precizira: „Svet je uznemiren zbog širenja finansijske krize, ali jedno mesto lako privlači novac, a to je baš ono isto iz koga je nastala većina problema (za sve) – Sjedinjene Američke Države.”

Pod naslovom „Rastući dolar uzdiže SAD, ali doprinosi krizi napolju”, list nastoji da pronađe odgovor za pojavu takvog začaranog kruga. Pa kaže da je to, prevashodno, posledica dva procesa: vraćanja novca američkih biznismena ovamo kao i povećanih stranih, naročito kineskih, kupovina američkog duga. 

Pribežište se, dakle, traži tamo odakle bi trebalo, po svim pokazateljima, da se beži. Poput Amerike u pokušaju da spase svoje finansijske gigante, na isti način i svet na nju primenjuje princip „suviše veliko da bi se dopustilo da propadne”. Drugim rečima: previše smo povezani i u situaciji kad nigde više nema sigurnosti, najbolje je – učvrstiti finansijsku (sada kriznu) osovinu, SAD, jer u suprotnom nastaje još veći haos, sa ogromnim gubicima za sve ulagače.

Amerika liči, pri tome, na usavršeniju „piramidalnu šemu” – globalnih razmera. Verovanje u vanredno velike dobiti ispostavlja se kao opšti gubitak, ali ne, bar zasad, i kao opšti krah, jer prevladava – međuzavisnost, koja upućuje na saradnju, zarad smanjivanja gubitaka.

Prevladava uverenje da će SAD isplaćivati svoj dug, rekao je „Tajmsu” vašingtonski specijalista Vilijam Klajn. Pa „dolar beleži uzlet – prošle godine za 13 odsto – okorišćujući se globalnom panikom”. To još nije ona razmera kakva je bila pri nastanku evra, čija je vrednost prema dolaru i dalje vredniji nego onda, ali se američka valuta, kojoj je donedavno predviđan gubitak dominantne uloge, ponovo „potvrdila kao moneta globalnih rezervi”.  

Ali, to ujedno znači – nastavlja njujorški list – da dolar, koji se ovamo ulaže u kupovinu obveznica, neće dosegnuti do onih kojima je takođe neophodan. U škripcu bi se, kako navodi „Tajms”, našle ne samo afričke i neke azijske, nego i pojedine istočnoevropske zemlje koje vapiju za refinansiranjem dugova, a čiju je situaciju Svetska banka opisala i sa zebnjom od mogućnih političkih „nepogoda”. „Mnoge evropske zemlje su na rubu neotplativosti svojih obaveza”, smatra Kenet Rogof, bivši šef ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). „Ovo je treći talas finansijske krize koji će jako pogoditi zemlje s niskim prohodima”, citiran je Edvard Prasad, takođe bivši visoki funkcioner MMF-a, a sada istraživača u vašingtonskoj instituciji Brukings.

U uobičajenim okolnostima, nastavlja „Tajms”, rast dolara bi Amerikance zabrinuo da će im to smanjiti izvoz. Ali ovdašnjim političkim stratezima je, dodaje se, sada važnije da privuku što više kupaca američkog duga da bi se finansirao domaći „stabilizacioni plan”.

Prevladava procena da niti može svet bez Amerike, niti ona bez njega. To je ohrabrujuća nova konstatacija iako, u suštini, nije novost. Onespokojava, međutim, odavno nezabeležena okolnost da su obe strane – u kritično lošem stanju. Što se vidi, uz ostalo, i u činjenici da Amerika ide naniže, a dolar, prema ostalim valutama, naviše. 

M. Pantelić

-----------------------------------------------------------

Krugman: Plan ispod potreba

Najnoviji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman danas je upozorio da ni plan predsednika Baraka Obame, koji mnogi nazivaju „preambicioznim”, ne dostiže realne potrebe. Predviđa, kaže, otvaranje ili očuvanje tri i po miliona radnih mesta u naredne dve godine, a već se uočava da ih je izgubljeno već 4,4 miliona. I izražava bojazan da „možda neće moći da uhvati korak” sa izazovima…