Cinizam situacije

Izložba Intermezzo Dragane Radivojević je serija objekata izvedenih i prikazanih u oblasti likovne umetnosti. Njihova pseudoleksikografska likovnost relativizuje značaj pojma čitanje u svetu umetnosti čija jezička platforma ograničava neverbalnu inventivnost i implicira svojevrsno poltronsko poslušništvo. U Intermezz-u sinkopirano recitovanje je složena alatka umetničine autorefleksije koja uodnošavanjem percepcije, konceptualizacije i tumačenja teži da zagospodari mentalnim poljem posmatrača istovremeno podstičući njegovu potrebu da "uvidom" i "razumevanjem" naruši njenu privatnost. Ta napetost postoji i u materiji pojedinačnih objekata čija pažljivo impregnirana, preparirana i islikavanjem uravnotežena koža‑fetiš upornim grebanjem‑pisanjem‑nabrajanjem regradira u jezik.

Hibridizacijom elegantne likovne tehnike, koja pokazuje koliko slikarstvo može biti superiorna umetnost i izrazite emotivne energije transmutacijskog narativa u kojem svaki sledeći pojam‑slika nastaje iz prethodnog, Intermezzo predstavlja i diskretnu posvetu zanosno himeričnom ali gotovo zaboravljenom opusu Stevana Kneževića čiji je Dragana Radivojević bila student. Tome doprinosi i izvesna nenametljivost u prezentaciji ovog projekta ukazujući na temeljnu činjenicu da se u širem društvenom kontekstu umetnost ne shvata ozbiljno izuzev, razume se, kroz obrt kapitala u kojem je moguće ostvariti egzistenciju.

To više nije cinizam pojedinca već cinizam situacije u kojoj pozicija umetnika postaje dosadna i prilično sumorna pošto je umetnost kao specifičan oblik organizovanja slobodnog vremena svedena na običan posao. U rutini kulturno indukovane umetničke produkcije, praćenoj logičnim proređivanjem inteligentne kritike ili provokacije, inflacija "znakova", "pojmova" i njihovih "značenja" diskredituje ne samo govor i pisanje već i događaje koji, iako se odvijaju, u većini slučajeva nemaju efekta.

Intermezzo je nastao na ambivalentnoj liniji između neposredne artikulacije ovog problema i efemernog obitavanja u tišini "lične priče" kao jedne od legitimnih opcija savremenog autorskog pluralizma u kojem se mogućnost relevantnog stvaralaštva pomera u polje mišljenja – apstraktnog, netransparentnog, stranog i isključivog. U Dišanovo doba to je bio umetnički koncept, danas je to stvarnost, a Intermezzo je tekst koji to nije.