Цинизам ситуације

Изложба Intermezzo Драгане Радивојевић је серија објеката изведених и приказаних у области ликовне уметности. Њихова псеудолексикографска ликовност релативизује значај појма читање у свету уметности чија језичка платформа ограничава невербалну инвентивност и имплицира својеврсно полтронско послушништво. У Intermezz-у синкопирано рецитовање је сложена алатка уметничине ауторефлексије која уодношавањем перцепције, концептуализације и тумачења тежи да загосподари менталним пољем посматрача истовремено подстичући његову потребу да "увидом" и "разумевањем" наруши њену приватност. Та напетост постоји и у материји појединачних објеката чија пажљиво импрегнирана, препарирана и исликавањем уравнотежена кожа‑фетиш упорним гребањем‑писањем‑набрајањем реградира у језик.

Хибридизацијом елегантне ликовне технике, која показује колико сликарство може бити супериорна уметност и изразите емотивне енергије трансмутацијског наратива у којем сваки следећи појам‑слика настаје из претходног, Intermezzo представља и дискретну посвету заносно химеричном али готово заборављеном опусу Стевана Кнежевића чији је Драгана Радивојевић била студент. Томе доприноси и извесна ненаметљивост у презентацији овог пројекта указујући на темељну чињеницу да се у ширем друштвеном контексту уметност не схвата озбиљно изузев, разуме се, кроз обрт капитала у којем је могуће остварити егзистенцију.

То више није цинизам појединца већ цинизам ситуације у којој позиција уметника постаје досадна и прилично суморна пошто је уметност као специфичан облик организовања слободног времена сведена на обичан посао. У рутини културно индуковане уметничке продукције, праћеној логичним проређивањем интелигентне критике или провокације, инфлација "знакова", "појмова" и њихових "значења" дискредитује не само говор и писање већ и догађаје који, иако се одвијају, у већини случајева немају ефекта.

Intermezzo је настао на амбивалентној линији између непосредне артикулације овог проблема и ефемерног обитавања у тишини "личне приче" као једне од легитимних опција савременог ауторског плурализма у којем се могућност релевантног стваралаштва помера у поље мишљења – апстрактног, нетранспарентног, страног и искључивог. У Дишаново доба то је био уметнички концепт, данас је то стварност, а Intermezzo је текст који то није.