Za petinu manje

Privredna depresija, do koje bi kod nas došlo i bez negativnih uticaja sa svetskih tržišta, bitno se razlikuje od američkog uzora. Naše bankenisu nudile jeftine hipotekarne kredite (nego kredite sa zelenaškim kamatama, pošto je Srbija postala bankarski eldorado). Građevinska aktivnost nije uzela maha, industrijska i poljoprivredna proizvodnja su stagnirale, ali je potrošnja bujala preko svake mere. Ko ne voli da čita statističke izveštaje, mogao je da prošeta ulicama, pa da se uveri da je bogatstvo robe koja se nudi u brojnim šoping-centrima neuporedivo sa stanjem od pre sedam-osam godina. I sve se to, dabome, proda i potroši! Zato je naš deficit u razmeni sa inostranstvom dostigao astronomske razmere, a naša potrošnja je za dvadesetak procenata veća od onoga što proizvodimo. A sve se to „pokriva“ zaduživanjem u inostranstvu, ili prodajom domaćih resursa strancima (slapovi dolara i evra pljuštali su po Srbiji poslednjih godina). Vlast je podsticala potrošnju čestim izborima i neverovatnim (fantastičnim) izbornim obećanjima.

Glavne komponente rasta domaćeg društvenog proizvoda mogle su se naći u sektoru usluga. Kada npr. neka domaća banka iz svoje centrale u inostranstvu povuče 200 miliona evra i na njima zaradi 50 ili 60 miliona (od kamata koje je naplatila u Srbiji), naša statistika će zabeležiti da je proizvedeno 50 ili 60 miliona evra domaćeg proizvoda. Niko ne poriče da bankarski sektor doprinosi domaćem društvenom proizvodu, ali priznajte da je ovih 60 miliona proizvedeno veoma lako, ne uz pomoć zaduživanja, nego samim zaduživanjem. Ili, ako se iz Evrope uveze 10.000 automobila po 12.000 evra, a ovde se proda po 14.000, pohvalićemo se povećanjem domaćeg društvenog proizvoda od 20 miliona. I opet niko ne želi da tvrdi da trgovina ne doprinosi domaćem društvenom proizvodu, ali ne zaboravite da je Srbija, na ovaj način, „proizvodila“, ne uz pomoć uvoza, nego isključivo uvozeći. Zapazićete da je Kina, nasuprot slučaju Srbije, proizvodila izvozeći i razdužujući se, i pri tom stvarala veliki suficit u razmeni sa inostranstvom. To važi i za druge (manje) zemlje, a tu našu „specifičnost“ srpska ekonomska elita nije uspela da primeti.

„Proizvodilo“ se uvozom i zaduživanjem, kao što se i „štedelo“ – trošeći. Kupiš deset, dobiješ 11, ali nikako da se setiš da ti u stvari treba samo pet! Zato, ubuduće, umesto da „štedite trošeći“, pokušajte suprotno – da trošite štedljivo!

Možda je sreća u nesreći da oni koji su (iz inostranstva) do sada podržavali domaću potrošačku iluziju (ispod oka merkajući kada će doći u posed svih naših resursa), moraju bar neko vreme da se pozabave sopstvenim problemima, pa će nam omogućiti da se, iako relativno kasno, suočimo sa istinom. A istina je da potrošnja mora da se smanji bar za 20 procenata. Ali kako, ako se zna da ogroman broj stanovnika jedva sastavlja kraj s krajem i teško može da smanji potrošnju, a da ne ugrozi golu egzistenciju?

Veće smanjenje potrošnje mora se zahtevati od bogatijeg dela populacije. Ako siromašnija polovina stanovnika Srbije ne može da smanji potrošnju (ona je već na minimumu, pošto ova polovina stanovništva sigurno ne raspolaže sa više od 30 odsto BDP-a), onda je lako izračunati da se bogatija polovina mora odreći ne 20, nego 28,6 procenata dosadašnje potrošnje. Nisu ovo vesele vesti ni za bogate ni za siromašne, naročito ako se ima u vidu da je imućnima teško „otvoriti oči“ za jednostavne matematičke istine. Većina naših bogatih sugrađana snalazi se, nažalost, mnogo bolje u računima prekomerne (čak raspusne) potrošnje, nego u matematici investicionih poduhvata, u kojima, skoro po pravilu, traže pokroviteljstvo i potporu države i partije.

Za državu izgleda ništa nije lakše nego da se pomiri sa činjenicom da baš siromašniji deo populacije mora da pronađe „rezerve“ i smanji potrošnju, pa čak i po cenu povećanog mortaliteta (od neuhranjenosti, lošijih higijenskih uslova ili od hladnoće). Nikako da sazri ideja da bogatije treba stimulisati da troše manje (i razumnije), ali da zato investiraju više, što će ubrzati rast njihovog bogatstva, ali i omogućiti zapošljavanje (i zaradu) siromašnijem delu stanovništva. Iako rado izlazi u susret bogatima, subvencionišući njihove poduhvate (novcem ojađenih poreskih obveznika), država ne pokazuje želju da stvori istinski bolje uslove za investiranje – pravnu sigurnost, efikasniju državnu administraciju, prostorni red i dublje tržište kapitala.

Profesor Alfa univerziteta